Ministar finansija trči „poslednji krug”

Nikada nije bio kooperativniji, nikada nije više hvalio koalicione partnere i nikada mu nisu tako radili o glavi. Ovog puta nije pokazao čak ni nameru da ruši vladu, što mu je u biografiju već ušlo kao opis posla. Prvi put otkako je u politici, Mlađan Dinkić našao se u ozbiljnoj opasnosti da političku karijeru nastavi u opoziciji.

I ne samo to. Neki mediji spekulišu da bi pravi razlog njegovog „guranja“ iz vlasti moglo da bude otvaranje dosijea o zloupotrebama u vezi sa „Nacionalnom štedionicom“, čiji je, navodno, jedan od aktera i lider Ujedinjenih regiona Srbije.

Još koliko pre desetak dana samouvereno je tvrdio da, ako neko smatra da njegovi ministri loše rade URS i ne treba da bude u vladi, te da je u Dačićev kabinet ušao jer su ga „vukli za rukav“. A onda je preko noći njegova samouverenost splasnula, pa je pristao na sve što se od njega tražilo: i da da pola svog ministarstva, i da smeni svoje ministarke. Ali čini se da ovoga puta to neće biti dovoljno. Kao da više ne funkcioniše Dinkićeva „čarobna formula“ za opstanak na vlasti. Da li je ovo zaista Dinkićev „poslednji krug“?

Proteklih 12 godina njegovog političkog života pokazuju da je zaista uvek imao recept kako da pređe cenzus, kako da uvek bude neophodan onome ko sastavlja vladu i kako da uvek baš njemu budu poverene finansije. Istoričar Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba, nekadašnji Dinkićev saradnik iz vremena kada je G 17 bila samo ekspertska grupa, kaže da je između ostaloga ključ njegovog uspeha u tome što je spreman na ličnu žrtvu.

„Dinkić je u političkom smislu spreman da promeni pol da bi došao na vlast. I drugi su političari menjali stavove, ali takva promena programa, odnosa prema politici nije viđena kod nas otkako je ponovo uspostavljen parlamentarizam. Dinkić je spreman na svaku žrtvu da bi ostao u igri”, ocenjuje Antić uz opasku da je nesporno reč o jednom vrlo inteligentnom i sposobnom čoveku.

Dinkić je, podsetimo, bio prvi guverner Narodne banke Jugoslavije, odnosno Narodne banke Srbije posle demokratskih promena 2000. godine, u vreme Đinđićeve i Živkovićeve vlade; ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice; ministar ekonomije i regionalnog razvoja u drugoj Koštuničinoj vladi; ministar ekonomije i regionalnog razvoja u vladi Mirka Cvetkovića...

Vrlo često je, kako se pokazalo, bio korak ispred političkih rivala, umeo je da pronađe prazan prostor u kome je delovao, lansirao je ideje koje su mu tokom svih ovih godina, suprotno procenama istraživača javnog mnjenja, obezbeđivale prelazak cenzusa, nije ga obeshrabrivalo ni osipanje članstva.

Lansirajući ideju regionalizacije koja je kasnije pretočena u decentralizaciju, oko sebe je okupio lokalne lidere. A onda je na vreme počeo da ulaže novac u te sredine zahvaljujući tome što je držao Ministarstvo za nacionalni investicioni plan kao i resor ekonomije i regionalnog razvoja. Kasnije se pokazalo da je to ulaganje na izborima bilo isplativo. Naime, najbolje izborne rezultate postigao je uglavnom u gradovima u koje je doveo najveće investitore i u koje se slilo najviše para iz Nacionalnog investicionog plana i Fonda za razvoj.

Bio je zagovornik i departizacije, odnosno donošenja zakona kojim se zabranjuje zapošljavanje po partijskom ključu i po kome bi jedini kriterijum trebalo da bude stručnost. Mnogi su se smejali ovakvom Dinkićevom predlogu jer su baš on i njegova stranka u javnosti bili doživljavani kao sinonim za partijsko zapošljavanje. Doduše, on to nije ni pokušavao da demantuje tokom prošlogodišnje predizborne  kampanje, ali je dao časnu reč da će sa tom praksom prekinuti. 

Koliko je umeo da iznenadi svoje partnere u vladi, ali i javnost,  pokazuje i to što je potpuno mirno prihvatio Cvetkovićevu odluku da ga zbog javne kritike smeni. A onda kada su svi očekivali da će zbog toga vlada pasti, Dinkić je saopštio da neće povlačiti svoje ministre te je zahvaljujući tome vlada izgurala pun mandat.  

Dugo ga je pratio „rep“ obećanja da će građani od besplatnih akcija NIS-a i Telekoma inkasirati po hiljadu evra. I tu se dočekao na noge. Kada je to neispunjeno obećanje pretilo da ozbiljno ugrozi njegov rejting Dinkić je „priznao“ da je obećanje dao ne bi li u predizbornoj kampanji pomogao Tadiću da pobedi na predsedničkim izborima. Doduše, kasnije je rekao da je njegova izjava istrgnuta iz konteksta i namerno suviše istaknuta.

Nekako uporedo sa otvaranjem „slučaja Dinkić” ovih dana se sve glasnije čuju spekulacije da bi u zemlju posle sedam godina mogao da se vrati Bogoljub Karić koji za svoje „izgnanstvo“ smatra najzaslužnijim upravo Mlađana Dinkića.   

Tajna Dinkićevog „dugog trajanja“, prema Antićevim rečima mora se tražiti ne samo u njegovoj sposobnosti već i u odnosu sa velikim silama koje ovde odlučuju EU, SAD....

„On je u prvo vreme predstavljao ovde određene međunarodne kreditne ustanove u političkom smislu i takve stranke su uvek dobrodošle svima koji žele da utiču na male države. U jednom trenutku partnerstvo sa međunarodnim  kreditnim ustanovama pretvorilo se u poslušnost. I sada bi svi oni koji kritikuju Dinkića, a koji su nekada sa njim pravili vladu trebalo da kažu da li je bilo nekih pritisaka da on uđe u vladu  i da li ih ima sada da ostane. Mnogi su tvrdili da neće sa njim nikada, a ispalo je da neće sa njim zato što ih je politički nadigrao, a ne zato što nisu saglasni sa njegovim stavovima”, zaključuje Antić.