Rade da bi prehranili porodicu

U delu javnosti se smatra da je mnogo penzionera sa visokim penzijama, ali mogu da kažem da čak 58 odsto njih ima penziju do prosečnog mesečnog iznosa od 24.035 dinara. S druge strane, samo oko 80.000 penzionera prima penziju iznad 50.000 dinara, što nije ni pet procenata od ukupnog broja penzionera u Srbiji.

Mali iznosi penzija većine penzionera su i razlog zašto jedan broj njih radi. S tim što je veoma mali broj penzionera u stalnom radnom odnosu. Većina ih je angažovana na određeno vreme i po ugovoru o delu. Međutim, to su legalni vidovi angažovanja, kada poslodavci plaćaju odgovarajuće doprinose, ali prema nekim saznanjima najveći broj penzionera radi u takozvanoj sivoj zoni, jer nigde nisu prijavljeni, a rade i dobijaju nešto novca za taj rad.

Dešava se da penzioneri rade, na primer knjigovodstvene poslove. Nekim privatnim poslodavcima je potrebno da im neko vodi knjige, a ima penzionera s velikim iskustvom u tome i zato bivaju angažovani.

Zatim, u oblasti zanatstva ih ima, jer sve je teže naći pravog zanatliju. Ima i profesorauniverziteta u penziji koji rade na privatnim, pa i državnim fakultetima. Ili, u umetničkim delatnostima: glumci koji su u penziji rade po ugovoru o delu. Penzionisani lekari i profesori medicinskih fakulteta rade kao konsultanti na privatnim klinikama. Poznati su i slučajevi angažovanja penzionera dobrih poznavalaca nekih stranih jezika koji kod nas nisu u masovnoj upotrebi, a nekad je potrebno dobro poznavanje tih jezika.

Imamo i mnogo penzionera– čuvara i zaposlenih na poslovima noćnog obezbeđenja i zaštite objekata. Reč je o poslovima sa veoma malim zaradama, ali penzionerima se i to isplati, dok mlađi takav način angažovanja uglavnom ne žele da prihvate. Tu su dobrim delom zaposlena penzionisana vojna lica i bivši policajci, pogotovo ako su nešto mlađi, za razliku od onih starijih koji jedva čekaju da odu u penziju i da ništa ne rade jer očigledno nemaju snage za to.

Dešava se i to da rodbina i prijatelji koji imaju svoje firme angažuju rođake penzionere. Jer imaju puno poverenja u njih. Nekada i deca – preduzetnici zaposle svoje roditelje, što se opet statistički iskazuje kao zapošljavanje penzionera.

Od svih ovih penzionerskih poslova samo mali deo bi bio privlačan za mlade (poslovi na univerzitetima, u zdravstvu, knjigovodstveni poslovi...), jer najveći broj ovih angažovanja je privremenog karaktera i svodi se na dva-tri meseca rada, uz kraće ili duže pauze, što mladima ne odgovara jer oni na poslu traže veću izvesnost.

Zato uopšte ne mislim da penzioneri uzimaju posao mladima. I verujem da se problem njihove nezaposlenosti može rešavati pre svega razvojem privrede i porastom ukupnog zapošljavanja, jer to onda vodi njihovom zapošljavanju u odgovarajućoj struci.

U ovim uslovima kad nema posla dešava se da penzioneri negde povremeno rade a mlađi ukućani nemaju posla i onda penzioneri od penzije i svog dodatnog prihoda izdržavaju celu porodicu. Dešava se i to da penzioneri nigde ne rade, ali od svojih penzija, naročito ako ih je dvoje, izdržavaju i one mlađe članove. Veliki broj opština u Srbiji, u stvari, ima više stanovnika penzionera nego zaposlenih.

U javnosti se, međutim, zbog dva-tri penzionera koji primaju veliku penziju a angažovani su kao poslanici ili su i članovi nekih upravnih odbora, stvara veliko neraspoloženje prema ovoj kategoriji ljudi. Mogu da kažem da sam u prošlom sazivu parlamenta i sam bio među šest penzionera koji su primali poslaničku platu a dobijali smo i penziju. Međutim, deo tih sredstava ja sam koristio za poslaničke aktivnosti izvan parlamenta jer jednom nedeljno primao sam građane i razgovarao sa njima, a učestvovao sam i u mnogim humanitarnim akcijama, tako da od svega toga nisam imao neke velike koristi. Ali dovoljno je da se ime takvog penzionera poslanika ili nekog funkcionera pomene i odmah se u javnosti podiže temperatura, iako je reč o jednom-dva slučaja, u moru sasvim drugačijih koji govore o tome da mnogi penzioneri rade da bi preživeli i prehranili porodicu.

Zamenik predsednika Saveza penzionera Srbije