Kad Kinez „zvuči” ruski

Specijalno za „Politiku”

Čikago – Ogromno interesovanje pratilo je najavu dolaska i nastupa jednog od najvećih svetskih pijanista današnjice Kineza Lang Langa (31), nekada „čuda od deteta”, koji je klavir počeo da uči sa tri godine, a već sa pet počeo da osvaja najveće nagrade. Danas je jedna od „ikona” svetske umetnosti, zaštitni znak mladih Kineza, član Olimpijskog tima i nosilac baklje na Olimpijskim igrama u Pekingu, kao i ambasador dobre volje pri Unicefu i dobitnik počasnih titula i doktorata po celom svetu. Živi u Njujorku. Njegova svetska slava započinje pobedom na Konkursu „Čajkovski” za mlade umetnike 1995. godine u Moskvi.

Jedan od najznačajnijih muzičkih festivala u SAD, Ravinija festival koji se održava u severnom delu Čikaga, pored jezera Mičigen od 1904. godine, ponosi se time da je još 1999. godine najavio ekspanziju ovog umetnika na taj način što je pozvan da usred festivala „uskoči” i zameni čuvenog Andre Votsa, koga i beogradska publika poznaje, od kada započinje Langovo osvajanje Amerike.

Na koncertu sa jednim od najboljih orkestara na svetu, Čikaškim simfonijskim, i njegovim novim umetničkim direktorom i dirigentom Džemsom Konlonom, izveo je tokom jedne večeri dva koncerta, Betovenov Prvi klavirski op. 15 u Ce-duru i Prokofjevljev Treći op. 26 u Ce-duru.

Očekivalo bi se možda od velike svetske zvezde da modernizuje, dograđuje, dokomponuje i prekomponuje, pre svega, Betovena. Međutim, Lang Lang je svirao u najboljoj evropskoj tradiciji izvođenja ovog majstora i samog koncerta, sa mnogo više mocartovskih odlika, klizećih, perlastih pasaža, lakim, mekanim tušeom, izražajnih tema koje su plenile lepotom fraze i muzikalnošću. Muzika ispred svega, reklo bi se da je njegov moto. Ipak, lagani drugi stav nije potonuo u lirizam niti je poletni treći izgubio od svoje razdraganosti. Kadence su prikazale toplinu i misaonost tamo gde se kod drugih pijanista uglavnom razabiraju samo tehnika i snaga.

Orkestar izvanrednih karakteristika, sa doslednim tempima, bez ikakve parade, potpuno u funkciji soliste, umekšava zvuk koji ne nadvladava solistu i ostaje u umerenoj i srednjoj dinamici. Čini se da je sa Konlonom ovaj orkestar dosegao još svežije i plemenitije nijanse.

Treći koncert Prokofjeva, koji naročito vole i često izvode vrhunski ruski pijanisti, mislili smo, neće nam zvučati dovoljno raskošno, „masno” i, konačno, „ruski”.

Zvučao je veoma ruski! Bravurozno, beskrajno precizno, kao snimak na ploči, sa izraženim dugim, ruskim temama, širokog daha kojima je Lang Lang udahnuo svu lepotu fraziranja i mekoću tona u veoma raskošnoj lepezi i rafinmanu pijanističkog zvuka. Od orkestra i soliste ni za trenutak nismo čuli kakvu grubost. Umiven, uređen do perfekcije, izražajan, bio je to elegantni Treći koncert Prokofjeva.

Ostali deo programa bio je omaž godišnjicama značajnih kompozitora, Verdija (uvertira za „Moć sudbine”) Vagnera („Kas Valkira”) Britna (Marš iz „Muzičkih prepodneva”) izveden sa velikim orkestarskim briom i sa uzdasima 3.400 posetilaca u pokrivenom delu scene i gledališta i još preko 5.000 koji su se smrzavali u okolnom parku, sedeći na travi. Nije se čulo ni glasno disanje, ali između stavova aplauzi – jesu. Nepodeljene simpatije publike izražene su bile dugotrajnim ovacijama na kraju koncerta.