Šareni plafon pod otvorenim nebom

Od kiše ni traga. Vrućina i posle zalaska sunca bije iz asfalta, a ispred kluba „QP Lounge” u Ulici kralja Petra – rašireni kišobrani. Crveni, zeleni, žuti, teget, roze... Naslonjeni jedan uz drugi, ovi važni rekviziti spojili su krovove novog gradskog sastajališta i susedne zgrade, praveći tako svojevrsni plafon pod otvorenim nebom.

– Odskora su naš zaštitni znak. Bez povoda. Krase nam baštu i bude romantiku – pojašnjava Lena Radmilović, domaćin druženja.

Uzaludan je bio pokušaj reportera da dokuči koliko ima okačenih amrela. Nije to pošlo za rukom ni posetiocima, koji su svaki čas podizali pogled i kažiprstom prelazili od jednog do drugog niza. Odustajali su jer im se, kažu, priviđala „duga” pred očima, a kako i ne bi kada ih ima 250.

Radmilovićeva je podsetila da ovi kišobrani nisu zabadava ovde. Štite i od kiše i od sunca, kako kad zatreba.

Goste je služio Ljubomir Popov, najbolji srpski barmen, koji je ovu titulu osvojio na prošlogodišnjem svetskom takmičenju u spremanju koktela u Kini. Haus muziku puštao je di-džej Maksim Kovačević.

Prvi „kišobran” zapravo je bio suncobran i nije imao nikakve veze s kišom. Služio je kao statusni simbol ili simbol časti i bio je rezerviran samo za ugledne osobe. Hiljadama godina stari kipovi i crteži iz drevne Asirije, Egipta, Persije i Indije prikazuju vladare i njihove sluge koji ih suncobranom štite kad zvezda upeče. U Asiriji je samo kralj mogao da ima suncobran.

Prvi rasklopivi kišobran pojavio se u Engleskoj 1850. godine, kao izum Henrija Holanda koji ga je osmislio sa čeličnim žicama, a Semjuel Foks ga je doradio.

U neobičnom ambijentu kluba „QP Lounge” nameću se i stihovi Brane Crnčevića: „Kad bi meni dali kišobran, ja ga ne bih potrošio sam. Pola mesta ja bih dao nekom ko je dobar, a slučajno sam. Kišilo bi, dok mi koračamo,pola tamo, a pola ovamo. Stavili bi dan pod kišobran, ja i dobar, a slučajno sam”.