Trubač od hrastovine dočekuje saboraše

Guča – Miladin Lekić iz Šljivovice kod Užica cele godine deljao je dvojicu trubača od hrastovine, koji u početku bejahu trupci od 2,6 metara, prečnika metar i po. Najpre motornom testerom, zatim manjim alatkama drvodelja je tražio lik predvodnika budućeg hrastovog orkestra, i trubači dočeklije postavljeni su ove sedmice pred kapiju narodnog sela „Broćića avlija”, nedaleko od glavne saborske pozornice u Guči.

– Tu će i ostati. Od Lekića koji je nekad bio limar a ima neverovatan dar za vajanje, naručio sam ceo orkestar od drveta i već na ovom saboru, ovde pred nama, počeće da stvara i basistu od hrastovog panja koji ima metar i po u prečniku – kaže za „Politiku” Miloš Broćić, suvlasnik restorana u starom srpskom stilu, koji može odjednom da ugosti 1.500 duša.

Dok se gosti 53. sabora još zagrevaju, a orkestri tek pristižu u Guču, dvojica hrastovih dočeklija plene pažnju i sećaju na vreme kad je, u socijalističko doba, ovaj sabor bio najveća smotra samoukih vajara i slikara u SFRJ.

Miloš Broćić i njegov rođak Radojica, njihovo šestoro dece, drugi srodnici i susedi, uključeni su u veliki porodični posao. Opremili su veliko narodno svratište u kome, kad je puno, poslugu čini čak 60 konobara i još 50 radnika. U mnoštvu vajata, aščinica od tesane građe ili trpeza pod nebom, Broćići su smestili i novi čardak u kome će, na visini, da bude raspoređena neka vrsta muzeja posvećenog svim dosadašnjim pobednicima Guče – do sada ih je 23. Po raznim položajima u avliji biće razmešteni i trubači koje će sledećih godina izdeljati Lekić, pošto mu je samo za jednog potrebno šest meseci.

Cene u „Avliji”, za početak, glase: jagnjetina 1.300, prasetina 1.000, porcija kupusa 290, pivo od 140, domaća rakija 100, kafa 90 dinara. Važe do četvrtka i podložne su promeni, jer ovaj restoran radi samo 10 dana u godini i ima posebnu računicu. Miloš Broćić kaže da su, očekujući glavni talas gostiju, spremni da u dve peći i na dva mangala u roku od tri sata ispeku 20 prasića i jagnjadi, dakle da uvek ponude vruće pečenje. Meso nabavlja u Čačku, povrće, kao i svi Srbi, kupuje na zelenoj pijaci, a rakija je domaća, njegova.

Mogu li sve navike i običaji domaćina i gostiju sabora da opstanu kad Srbija uđe u Evropsku uniju?

– Moraćemo da se borimo da tada sačuvamo neka prava. To su morali da rade i Nemci, pa su im dozvolili ono što sam nedavno video u restoranu u Karlsrueu, da u kafani peku pogače i neke kolače. Slično sam sretao u Francuskoj i Italiji. Mi idemo u susret evropskim standardima, ali moramo da zadržimo nešto naše. Jer, u svetu nigde ne postoji ovolika sloboda kao na saboru u Guči, nigde ovoliko demokratije, bez radnog vremena i zabrana. Mnogi gosti iz Evrope upravo zbog toga dolaze na sabor, muzika im je najlepši dodatak na tu slobodu – ističe Broćić.

Zanimljiv je i komentar blogera koji se na internetu potpisao kao Ivan iz SAD, i svoje štivo postavio ispod jednog teksta o Guči:

„Festival u Guči treba da grmi, tutnji i drobi 30 dana i noći, tako da svi imaju vremena da vide, dožive i osete šta je Srbija. Da je to srpska sloboda! Ono što se radi u Guči ne dozvoljava se u Evropi i Americi, bilo bi 20.000 policajaca i kamere na sve strane. Srpska sloboda je unikat i nigde je na svetu nema. Zamislite da naiđu policajci i kažu: gasite cigarete, ne pijte pivo, pazite masno, zabranjeno drpanje, zabranjena gologuzija bez dozvola. Zato Evropa i svet mogu samo da sanjaju o slobodi čoveka. Srbija je slobodna duša, zar ne čujete sada trube u ušima i kalašnjikov kako piči.”

Gvozden Otašević

-----------------------------------------------------------

Flaša „koka-kole” napunjena ljutom rakijom

Turistički vodič „Montenegro tursa” Radenko Ćurčić doveo je u Guču, pre nekoliko godina, autobus sa 24 ugledna francuska novinara. Odmah su se sjatili na pijacu u Guči i oduševili kad su videli flašu „koka-kole” napunjenu ljutom rakijom, koju je jedan seljak doneo na prodaju. Smatrali su da je reč o nekom novom brendu koji će tek da osvoji svet, ne sluteći da je naš čovek, po navici, usuo svoju prepečenicu u pravu ambalažu koja mu je došla pod ruku.