Bučne poruke sa arapske ulice

Kada su pristalice proroka Muhameda počele da viču „Alahu akbar” (Bog je veliki), tvrde da im je verovesnik islama uzvratio: „Naš Gospod nije gluv”.

Vekovi su prošli, ali Arapi i danas moraju da viču da bi ih čuli. Arapsko proleće i nova opasnost od terorizma dva su lica istog bučnog gneva koji ne napušta muslimanske mase.

Proleće nastavlja da okuplja veliki broj onih koji su nezadovoljni sporošću demokratskih, ekonomskih i socijalnih promena svojih društava, dok su megafoni radikalizovanih malih grupa džihadista okrenuti ka „neverničkom” Zapadu i njegovim projektima „demokratizacije” arapskih društava i sveta islama u celini.

To, naravno, ne znači da produženi protesti arapske ulice dele izvrnute vrednosti militantnih Alahovih ratnika. Naprotiv.

Bez obzira na propratno nasilje, prvi cilj aktivista proleća je samo delom politički, više socijalni. Oslobađanje od despotskih, okrutnih, korumpiranih režima koji su ukinuli svaku socijalnu pravdu, milione ostavili bez posla i perspektive, obrazovanja i zdravstvene zaštite.

Za razliku od njih, pohod džihadista oslonjenih na terorizam je čisto ideološka stvar. Predsoblje hantingtonovskog „sukoba civilizacija” u kome se jedan od njegovih začetnika, Džordž V. Buš, predstavljao kao krstaš pape Urbana Drugog iz 11. veka, a njegovi protivnici se samoproglasili za ovovremenske Saladine.

Prvi su spremni da islam uvedu na političku scenu verujući da će im vera, koja određuje sve aspekte života, doneti ono što su im despoti i njihovi zapadni tutori decenijama uskraćivali.

Drugi propovedaju povratak svekolikim vrednostima iz vremena proroka Muhameda i 7. veka, islamsku čistotu i zakonodavstvo šarije u granicama novih emirata poput talibanskog modela mule Omara.

Dok jedni žele slobodnija društva i više socijalne pravde, drugi slobodu traže u istoriji. Iako društvu prilaze sa potpuno različitih strana, antiamerikanizam je dodirna tačka jednih i drugih. Arapska ulica želi da se njihove zemlje oslobode onoga što smatraju novim kolonijalizmom, traže povratak nacionalnog dostojanstva.

Besni što američka čizma korača po svetoj islamskoj zemlji Meke i Medine, što interveniše u Iraku i bezrezervno podržava izraelsku okupaciju Palestine, džihadisti takođe, samo oružjem terorizma, žele slično.

„Zašto nas mrze”, pitao se Buš podrazumevajući ne samo Osamu bin Ladena već i milione ljutitih Arapa.

To što dve i po godine od izbijanja arapskog proleća ponovo raste strah od terorizma deo je istog procesa. Tunis i Egipat, prvi i jedini autohtoni primeri arapskog proleća, zbacili su svoje tirane i organizovali slobodne izbore. Kada su na njima ubedljivo pobedili islamisti dotle gurnuti u egzil ili zatvore, Zapad se, ponavljajući greške, okrenuo protiv. Može demokratija, ali samo ona koja meni odgovara.

Vlast umerenih islamista u Tunisu uporno se potkopava. U Egiptu je armija u vojnom udaru – kakav bi recimo bio oštro kritikovan na Zapadu da se dogodio u Ugandi – svrgla legalno izabranog predsednika Muhameda Mursija. Reklo bi se samo zato što je blizak najstarijoj islamističkoj grupaciji regiona, Muslimanskoj braći.

Zapad je već u startu uspeo da spreči širenje virusa proleća u području svog vitalnog strateškog i energetskog interesa. Sačuvane su duboko konzervativne kraljevine Persijskog zaliva, poput Saudijske Arabije gde je još početkom 19. veka nastao radikalni vehabizam i salafizam čiji pripadnici danas prete bombama. Gde je Kuran ustav a ženama zabranjeno da sednu za volan.

Monarh od Bahreina nastavlja da svaki revolt guši u krvi, pri tome podstičući sve oštrije sukobljavanje sunita i šiita – što je jedan od novih fenomena koji je okupacija Iraka donela Bliskom istoku.

Jemen je, umnogome zahvaljujući američkim dronovima koji ponekad pronađu nekog džihadistu a češće ubijaju civile, ostao glavno uporište Al Kaide ne samo na Arabijskom poluostrvu.

Islamski militanti su na arapskom zapadu, Magrebu, snažniji nego ikada do sad, preteći da Alžir ponovo uvuku u dramu građanskog rata, takođe suočen sa naletom stranaka sa islamističkom platformom.

U Libiji nije moglo tako, možda i zato što Muamer el Gadafi nije bio spreman da poput kuvajtskog emira deli visoke dolarske bonuse za socijalni mir. Režim je srušen brutalnom intervencijom nekadašnjih vodećih kolonijalnih sila Evrope. Ostao je haos.

Sličan eksperiment pokušan je i u Siriji gde su nezadovoljnici režimom Bašara el Asada u startu samo tražili više demokratije, političkih sloboda, ostvarivanje obećanih reformi ekonomskog i socijalnog života. Nije prošlo, pa jedna od nekad najstabilnijih država Bliskog istoka krvari u surovom građanskom ratu koji direktno sučeljava interese velikih sila.

Pošto je prethodno razoren američkom okupacijom, politički i teritorijalno razbijen i pretvoren u poligon sektaških sukoba, Irak je toliko utonuo u mrak nasilja da zasad i ne pomišlja da sledi tokove arapskog proleća. Dokle?

Zapad je direktno odgovoran što se terorizam Al Kaidinih filijala uselio u Irak, Libiju i Siriju, zemlje u kojima ga nije bilo.

Sve, naravno, u ime svetih principa vestminsterske ili vašingtonske demokratije. Očekivanje da će sve to proći bez reakcija i otpora ne samo da je politički naivno, već je opasno jer direktno doprinosi radikalizaciji Bliskog istoka i islamskog sveta šire.

„Pretnja je realna i ogromna, veoma ozbiljna”, priznaje Brus Ridl, ekspert za Bliski istok sa vašingtonskog Instituta Brukings.

No, čim se alarmi na uzbunu pogase, Vašington i saveznici – akušeri onoga što se sada zove „treća generacija Al Kaide” – nastaviće sa istom starom politikom prema svetu islama kojim bi da dominiraju bez ikakvog dubinskog poznavanja.

Tačno je da pad bliskoistočnih diktatora nije garant slobodnog društva, ali tranzicija arapskog proleća je već ostvarila mnogo toga. Ljude je oslobodila straha, iako svi snovi miliona ipak nisu ostvareni. Više je slobode, ali nema posla. Bajke revolucija suočile su se sa surovim realnostima upravljanja zemljama nenaviknutim na demokratiju.

Stari poredak tek treba zameniti novim, arapska društva su se podelila, zavladala je „demokratija nepoverenja”, ali pokazuje se da je Arapima je islamizacija važnija od liberalizacije. Traže sopstveni model. Dosta im je uvoznog.

Zapad se sa time nikako ne miri. Zato su u Vašingtonu osuđeni da ponavljaju Bušovo pitanje: zašto nas mrze? Zato ponovo moraju da zatvaraju ambasade.