Бучне поруке са арапске улице

Када су присталице пророка Мухамеда почеле да вичу „Алаху акбар” (Бог је велики), тврде да им је веровесник ислама узвратио: „Наш Господ није глув”.

Векови су прошли, али Арапи и данас морају да вичу да би их чули. Арапско пролеће и нова опасност од тероризма два су лица истог бучног гнева који не напушта муслиманске масе.

Пролеће наставља да окупља велики број оних који су незадовољни спорошћу демократских, економских и социјалних промена својих друштава, док су мегафони радикализованих малих група џихадиста окренути ка „неверничком” Западу и његовим пројектима „демократизације” арапских друштава и света ислама у целини.

То, наравно, не значи да продужени протести арапске улице деле изврнуте вредности милитантних Алахових ратника. Напротив.

Без обзира на пропратно насиље, први циљ активиста пролећа је само делом политички, више социјални. Ослобађање од деспотских, окрутних, корумпираних режима који су укинули сваку социјалну правду, милионе оставили без посла и перспективе, образовања и здравствене заштите.

За разлику од њих, поход џихадиста ослоњених на тероризам је чисто идеолошка ствар. Предсобље хантингтоновског „сукоба цивилизација” у коме се један од његових зачетника, Џорџ В. Буш, представљао као крсташ папе Урбана Другог из 11. века, а његови противници се самопрогласили за ововременске Саладине.

Први су спремни да ислам уведу на политичку сцену верујући да ће им вера, која одређује све аспекте живота, донети оно што су им деспоти и њихови западни тутори деценијама ускраћивали.

Други проповедају повратак свеколиким вредностима из времена пророка Мухамеда и 7. века, исламску чистоту и законодавство шарије у границама нових емирата попут талибанског модела муле Омара.

Док једни желе слободнија друштва и више социјалне правде, други слободу траже у историји. Иако друштву прилазе са потпуно различитих страна, антиамериканизам је додирна тачка једних и других. Арапска улица жели да се њихове земље ослободе онога што сматрају новим колонијализмом, траже повратак националног достојанства.

Бесни што америчка чизма корача по светој исламској земљи Меке и Медине, што интервенише у Ираку и безрезервно подржава израелску окупацију Палестине, џихадисти такође, само оружјем тероризма, желе слично.

„Зашто нас мрзе”, питао се Буш подразумевајући не само Осаму бин Ладена већ и милионе љутитих Арапа.

То што две и по године од избијања арапског пролећа поново расте страх од тероризма део је истог процеса. Тунис и Египат, први и једини аутохтони примери арапског пролећа, збацили су своје тиране и организовали слободне изборе. Када су на њима убедљиво победили исламисти дотле гурнути у егзил или затворе, Запад се, понављајући грешке, окренуо против. Може демократија, али само она која мени одговара.

Власт умерених исламиста у Тунису упорно се поткопава. У Египту је армија у војном удару – какав би рецимо био оштро критикован на Западу да се догодио у Уганди – свргла легално изабраног председника Мухамеда Мурсија. Рекло би се само зато што је близак најстаријој исламистичкој групацији региона, Муслиманској браћи.

Запад је већ у старту успео да спречи ширење вируса пролећа у подручју свог виталног стратешког и енергетског интереса. Сачуване су дубоко конзервативне краљевине Персијског залива, попут Саудијске Арабије где је још почетком 19. века настао радикални вехабизам и салафизам чији припадници данас прете бомбама. Где је Куран устав а женама забрањено да седну за волан.

Монарх од Бахреина наставља да сваки револт гуши у крви, при томе подстичући све оштрије сукобљавање сунита и шиита – што је један од нових феномена који је окупација Ирака донела Блиском истоку.

Јемен је, умногоме захваљујући америчким дроновима који понекад пронађу неког џихадисту а чешће убијају цивиле, остао главно упориште Ал Каиде не само на Арабијском полуострву.

Исламски милитанти су на арапском западу, Магребу, снажнији него икада до сад, претећи да Алжир поново увуку у драму грађанског рата, такође суочен са налетом странака са исламистичком платформом.

У Либији није могло тако, можда и зато што Муамер ел Гадафи није био спреман да попут кувајтског емира дели високе доларске бонусе за социјални мир. Режим је срушен бруталном интервенцијом некадашњих водећих колонијалних сила Европе. Остао је хаос.

Сличан експеримент покушан је и у Сирији где су незадовољници режимом Башара ел Асада у старту само тражили више демократије, политичких слобода, остваривање обећаних реформи економског и социјалног живота. Није прошло, па једна од некад најстабилнијих држава Блиског истока крвари у суровом грађанском рату који директно сучељава интересе великих сила.

Пошто је претходно разорен америчком окупацијом, политички и територијално разбијен и претворен у полигон секташких сукоба, Ирак је толико утонуо у мрак насиља да засад и не помишља да следи токове арапског пролећа. Докле?

Запад је директно одговоран што се тероризам Ал Каидиних филијала уселио у Ирак, Либију и Сирију, земље у којима га није било.

Све, наравно, у име светих принципа вестминстерске или вашингтонске демократије. Очекивање да ће све то проћи без реакција и отпора не само да је политички наивно, већ је опасно јер директно доприноси радикализацији Блиског истока и исламског света шире.

„Претња је реална и огромна, веома озбиљна”, признаје Брус Ридл, експерт за Блиски исток са вашингтонског Института Брукингс.

Но, чим се аларми на узбуну погасе, Вашингтон и савезници – акушери онога што се сада зове „трећа генерација Ал Каиде” – наставиће са истом старом политиком према свету ислама којим би да доминирају без икаквог дубинског познавања.

Тачно је да пад блискоисточних диктатора није гарант слободног друштва, али транзиција арапског пролећа је већ остварила много тога. Људе је ослободила страха, иако сви снови милиона ипак нису остварени. Више је слободе, али нема посла. Бајке револуција суочиле су се са суровим реалностима управљања земљама ненавикнутим на демократију.

Стари поредак тек треба заменити новим, арапска друштва су се поделила, завладала је „демократија неповерења”, али показује се да је Арапима је исламизација важнија од либерализације. Траже сопствени модел. Доста им је увозног.

Запад се са тиме никако не мири. Зато су у Вашингтону осуђени да понављају Бушово питање: зашто нас мрзе? Зато поново морају да затварају амбасаде.