Legat Martina Lutera Kinga još opominje

Kada se američki predsednik Barak Obama danas popne na podijum ispred Linkolnovog memorijala u Vašingtonu, istom onom na kojem je pre tačno 50 godina Martin Luter King održao čuveni govor „Imam san”, biće više nego očigledno da je Amerika o pitanju rasne segregacije prevalila veliki put. Na čelu zemlje prvi put je crni predsednik, što je pre pola veka delovalo kao najsmelija fantazija, ali taj simbol crnačkog progresa pada u senku, jer statistika pokazuje da su SAD i dalje duboko podeljeno društvo u kojem suštinski za belce i „obojene” ne važe isti standardi.

Današnje obeležavanje Marša na Vašington i Kingovog govora, kada je pred 250.000 ljudi pozvao na jednaka prava za sve Amerikance, i crne i bele, razlog je za podsećanje da su crnci i dalje najsiromašniji sloj društva, a zapažanje o tome kako crni Amerikanci žive na „siromašnom pustom ostrvu usred velikog okeana materijalnog blagostanja” prilično je aktuelno i danas.

Prosečna plata afroameričkog domaćinstva za 40 odsto je niža nego kod belačkog, što je direktan uzrok težeg upisivanja njihove dece u bolje (i skuplje) škole, što opet ograničava njihovu pokretljivost na društvenoj lestvici.

„Stotinu godina posle Proklamacije o emancipaciji, crnci tavore po ćoškovima američkog društva i prognanici su u sopstvenoj zemlji. Zato smo došli u našu prestonicu da bismo unovčili ček”, grmeo je pre pola veka Martin Luter King sa stepenica Linkolnovog memorijala.

Obamina pobeda na predsedničkim izborima 2008. američkim crncima je delovala kao znak da je konačno kucnuo čas za naplatu. Ipak, prvi crni predsednik uveliko troši drugi mandat u Beloj kući, a njegovo upadljivo izbegavanje govora o rasnim pitanjima mnogima bode oči. Novonastale okolnosti ipak su ga naterale da se nešto direktnije pozabavi ovim tinjajućim problemom američkog društva.

Ubistvo crnog tinejdžera Trejvona Martina na Floridi nagnalo je predsednika da izjavi da kad bi imao sina, on bi bio kao Trejvon, a kada je sud oslobodio ubicu Džordža Zimermana, Obama je apelovao na smirivanje strasti.

Njegovi kritičari iz afroameričke zajednice navode da Obama ne može razumeti suštinske probleme većine američkih crnaca, jer je uprkos boji kože bio u privilegovanijem položaju od svojih sunarodnika. Pre svega, njegova majka je belkinja, a iako je rođen svega dve godine pre Kingovog govora u Vašingtonu, životne okolnosti su se namestile tako da on nema mnogo ličnog iskustva o rasnoj segregaciji.

„Ja sam jedan od retkih Afroamerikanaca u ovoj zemlji koji nisu doživeli da ih prate kada uđu u prodavnicu”, svojevremeno je ispričao Obama.

Oni koji podržavaju Obamu ipak ukazuju da uprkos nedostatku ličnog iskustva američki predsednik oseća veliko poštovanje prema legatu Martina Lutera Kinga. Otkako je došao na vlast Obama je podržao razne programe za pomoć manjinama sa nižim primanjima: stipendije za siromašne studente, povećanje minimalne satnice i upumpavanje 850 miliona dolara u tradicionalno crnačke koledže. Sve to, tvrde Obamine pristalice, govori dovoljno o predsednikovom angažmanu o rasnom pitanju.

Međutim, u danu kada Amerika obeležava pola veka govora koji je izneo viziju budućnosti u kojoj deci neće biti suđeno po boji kože nego po njihovim delima, jasno je da je King majstorski provukao još jednu istinu. Govoreći o snu Afroamerikanaca, crnački sveštenik je ustvari govorio o jednom širem mitu, o američkom snu.

Idealizovana slika novog sveta u kojem je sve moguće ličnim trudom i zalaganjem deluje prilično deplasirano u eri u kojoj je najviše bogatstva koncentrisano na računima šačice bogataša. Stoga Kingov poziv na pravednije društvo deluje ništa manje aktuelno nego pre pola veka.