Pr­vi srp­ski auto­mo­bil

Svi­laj­nac – Zo­ran Mi­lo­sa­vlje­vić Zo­ja, auto-me­ha­ni­čar iz Ku­ši­lje­va kod Svi­lajn­ca, ko­ji je pr­vi u Sr­bi­ji, 1989. go­di­ne, ruč­no na­pra­vio auto­mo­bil, ne­dav­no ga je i pa­ten­ti­rao na Ma­šin­skom fa­kul­te­ta u Kra­gu­jev­cu. Od ove vi­so­ko­škol­ske usta­no­ve do­bio je po­tvr­du da je to pr­vi srp­ski auto­mo­bil, kao i atest da mo­že da ga re­gi­stru­je i se­rij­ski pro­iz­vo­di. Zo­ja ka­že da su mno­gi pre nje­ga na­pra­vi­li auto­mo­bil pre­pa­ki­va­njem de­lo­va sa dru­gih vo­zi­la, ali on je že­leo da sve ura­di ruč­no.

– Sva­ki deo auto­mo­bi­la pra­vljen je ruč­no na te­zgi če­ki­ćem, kle­šti­ma, se­ka­čem. Ša­si­ja je, na pri­mer, na­pra­vlje­na od ce­vi i li­ma. Naj­pro­ble­ma­tič­ni­ja su bi­la kri­la, ko­ja su kom­bi­na­ci­ja hra­sta i li­ma, kao i zad­nji deo, ko­ji da­je este­ti­ku. Za­ni­mlji­vo je da sam kri­la pra­vio bez pre­se, sa­vi­jao ih ruč­no, jer ta­da ni­je bi­lo kva­li­tet­nog ala­ta – na­vo­di Zo­ja za „Po­li­ti­ku“.

Auto­mo­bil ko­ji no­si na­di­mak tvor­ca, Zo­ran je na­pra­vio za šest me­se­ci. Mo­tor od 1.300 ku­bi­ka mo­že da raz­vi­je br­zi­nu od 160 ki­lo­me­ta­ra na sat, ma­da to ni­je po­želj­no, jer je otvo­ren. Naj­u­dob­ni­ja vo­žnja je pri br­zi­na­ma od 80 do 100 ki­lo­me­ta­ra na sat.

Na Ma­šin­skom fa­kul­te­tu u Kra­gu­jev­cu ob­ja­sni­li su mu ka­ko da na­pra­vi ko­či­o­ni si­stem, elek­tro­in­sta­la­ci­je i „ve­ša­nja“ da bi mo­gao da do­bi­je atest. Što se ti­če iz­gle­da, naš sa­go­vor­nik je auto­mo­bil ra­dio na osno­vu ma­ke­te ko­la iz tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka.

Dok je ovaj auto­mo­bil Zo­ja pra­vio u vre­me bla­go­sta­nja, ko­je i sam od­sli­ka­va, u vre­me naj­ve­će kri­ze, 1991. go­di­ne za­po­čeo je auto­mo­bil u či­joj je osno­vi po­pu­la­ran „sto­ja­din“. Za­vr­šio ga je za go­di­nu da­na.– Za­to što je sim­bol de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, pred­nji deo sam na­pra­vio da pod­se­ća na bor­na ko­la, jer je to bi­lo vre­me ra­to­va, ne­mi­ra i bor­be na ra­znim po­lji­ma. Sa­mo su me gu­me ko­šta­le kao po­lo­vi­na pret­hod­nog auto­mo­bi­la. Na­pra­vio sam i tre­ći, na­men­ski, auto­mo­bil ko­ji sim­bo­li­še vre­me po­sle pe­to­ok­to­bar­skih pro­me­na. U nje­go­voj osno­vi je „ju­go“, a slu­ži za pre­voz ro­be i šest put­ni­ka – do­da­je naš sa­go­vor­nik.

On tre­nut­no smi­šlja ka­ko da na­pra­vi auto­mo­bil ko­ji će ume­sto go­ri­va tro­ši­ti vo­do­nik. Ka­že da je us­peo da na­pra­vi ma­ši­nu ko­ja ko­ri­sti vo­do­nik, ali ona ne mo­že da po­kre­ne auto­mo­bil, jer ne mo­že da se na­pra­vi do­volj­na ko­li­či­na tog he­mij­skog ele­men­ta.

----------------------------------------------------------------------

Atrak­ci­ja za mla­den­ce
Auto­mo­bil „Zo­ja“ do sa­da je pre­šao oko 50.000 ki­lo­me­ta­ra vo­ze­ći mla­den­ce od nji­ho­vih ku­ća do cr­kve. Nje­gov vla­snik ne zna ko­li­ko je pa­ro­va usre­ćio, ali ka­že da je auto­mo­bil bio ve­li­ka atrak­ci­ja od 1990. do 1999. go­di­ne.

– Vo­zio sam ih sva­ke su­bo­te i ne­de­lje. Da su ven­ča­nja bi­la u raz­li­či­to vre­me, mo­gao sam da vo­zim i po dva-tri pa­ra dnev­no. Mno­go pu­ta su mi nu­di­li da pla­te du­plo vi­še sa­mo da odu na ven­ča­nje u mo­jim ko­li­ma, ali ni­sam pri­sta­jao, jer sam već imao ugo­vo­re­no. Ne znam da li je to što im se auto­mo­bil mno­go do­pa­dao ili što su pa­ro­vi ko­ji su se nji­me vo­zi­li uglav­nom do­bi­ja­li mu­šku de­cu – ka­že Zo­ja uz osmeh i do­da­je da je vo­zio i mno­ge po­zna­te lič­no­sti, po­put An­te Mar­ko­vi­ća i dru­gih ko­ji su išli na iz­le­te do Be­lja­ni­ce, Re­sav­ske pe­ći­ne ili dru­gih tu­ri­stič­kih de­sti­na­ci­ja.