„Fina” me­dij­ska pri­pre­ma za udar

Ka­da lon­don­ski „Eko­no­mist”, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih svet­skih ne­delj­ni­ka, ob­ja­vi na­slov­nu stra­nu sa li­kom Ba­ša­ra el Asa­da i na­slo­vom „Udri­te ga ja­ko” ja­sno je da je na če­lo si­rij­skog pred­sed­ni­ka po­sta­vlje­na me­ta, a da su eg­ze­ku­to­ri oslo­bo­đe­ni sva­ke mo­ral­ne od­go­vor­no­sti. Ulo­ga me­di­ja u pri­pre­mi te­re­na za ta­ko­zva­ne hu­ma­ni­tar­ne in­ter­ven­ci­je, pra­će­nje nji­ho­vog spro­vo­đe­nja i ka­sni­je pe­gla­nje po­sle­di­ca, ne po­či­nje ni­ti se za­vr­ša­va kri­zom u Si­ri­ji. Kon­stant­no po­re­đe­nje sa „ko­sov­skim mo­de­lom” obi­lu­je slič­no­sti­ma i u „fi­nim” pred­rad­nja­ma, to jest me­dij­skom pri­pre­mom za udar.
Ta­ko je ne­kih tri me­se­ca pre na­pa­da NA­TO sna­ga na SR Ju­go­sla­vi­ju 1999. go­di­ne na spolj­no­po­li­tič­kim stra­ni­ca­ma ugled­nog dnev­ni­ka „Nju­jork tajms” oko 14 od­sto sa­dr­ža­ja išlo na po­kri­va­nje de­ša­va­nja na Ko­so­vu. Iz­ve­šta­ji su bi­li in­to­ni­ra­ni ne­skri­ve­nom sim­pa­ti­jom pre­ma Al­ban­ci­ma uz oštru osu­du Sr­ba. Po­re­đe­nja ra­di, u istom pe­ri­o­du, u istim no­vi­na­ma, da­le­ko kr­va­vi­jim kon­flik­ti­ma u An­go­li, Kon­gu, Si­je­ra Le­o­neu da­to je od 0,6 do 0,8 sa­dr­ža­ja. U sa­mo pra­sko­zor­je uda­ra na ci­lje­ve u Ju­go­sla­vi­ji, u mar­tu 1999. za­stu­plje­nost ko­sov­skih te­ma u „Nju­jork taj­msu” po­ra­sla je na 18 od­sto...
Uza­lud su bi­la upo­zo­re­nja po­je­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja da se pra­va hu­ma­ni­tar­na kri­za u tim tre­nu­ci­ma od­vi­ja u Kon­gu, gde je do ta­da rat već bio od­neo 1,7 mi­li­o­na ži­vo­ta – vo­de­ćim svet­skim me­di­ji­ma je bio in­te­re­sant­ni­ji su­kob usred Evro­pe. Ta­kva prak­sa ni­je na­pu­šte­na ni po­sle okon­ča­nja NA­TO bom­bar­do­va­nja, ka­da je naj­vi­še pro­sto­ra u za­pad­nim me­di­ji­ma da­to ve­li­ča­nju i oprav­da­va­nju „hu­ma­ni­tar­ne in­ter­ven­ci­je”.
Bri­tan­ski Bi-Bi-Si je u to­ku 2000. u svo­jim udar­nim ve­sti­ma mi­rov­nom pro­ce­su na Ko­so­vu po­sve­tio go­to­vo tri pu­na sa­ta dok je za kon­flikt u Kon­gu, ko­ji je i da­lje be­sneo, iz­dvo­je­no ma­nje od po­la sa­ta. Per­ja­ni­ca ta­kvog na­či­na iz­ve­šta­va­nja je­ste moć­ni ame­rič­ki Si-En-En, či­ji je na­čin iz­ve­šta­va­nja sa svet­skih ža­ri­šta na ka­te­dra­ma za no­vi­nar­stvo de­fi­ni­san kao „efe­kat Si-En-Ena ”. To zna­či da ovaj me­dij svo­jim afek­tiv­nim iz­ve­šta­va­njem pro­iz­vo­di re­ak­ci­je kod iz­vr­šne vla­sti i na­go­ni je na ak­ci­ju u od­no­su na pred­met iz­ve­šta­va­nja, naj­če­šće ka­da je reč o rat­nim su­ko­bi­ma u sve­tu.
„Me­di­ji su usvo­ji­li pot­pu­no no­vu tak­ti­ku. Fo­kus iz­ve­šta­va­nja je pre­ba­čen sa objek­tiv­no­sti na sa­o­se­ća­nje, a ume­sto in­te­lek­tu­al­ne po­sve­će­no­sti in­si­sti­ra se na uklju­či­va­nju emo­ci­ja. Po­ne­kad se či­ni da me­di­ji vi­še ne iz­ve­šta­va­ju o do­ga­đa­ji­ma, ne­go ih sa­mi kre­i­ra­ju”, svo­je­vre­me­no je pri­me­tio ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni se­kre­tar UN Ko­fi Anan.
Obra­zac je jed­no­sta­van. Iz­ve­šta­va­nje o kon­flik­tu po­sta­vlja se u okvi­re mo­ral­nog pi­ta­nja u ko­jem se jed­na stra­na eti­ke­ti­ra kao zla, dok je dru­goj do­de­lje­na ulo­ga žr­tve. Svo­đe­nje re­al­no­sti na bor­bu do­brih pro­tiv lo­ših mo­ma­ka, kao u ne­kom jef­ti­nom fil­mu, kod gle­da­la­ca bu­du ne­skri­ve­nu sim­pa­ti­ju pre­ma sla­bi­joj, uvek ne­du­žnoj žr­tvi. Raz­lo­ge ova­kvog po­jed­no­sta­vlji­va­nja, sem ne­sum­nji­ve po­li­tič­ke ko­no­ta­ci­je i igre in­te­re­sa, tre­ba­lo bi tra­ži­ti i u sa­moj pri­ro­di me­di­ja. Te­o­re­ti­ča­ri žur­na­li­zma upo­zo­ra­va­ju na po­me­ra­nje in­te­re­so­va­nja sa in­for­mi­sa­nja na za­ba­vu gle­da­la­ca i či­ta­la­ca, što je mo­gu­će po­sti­ći sa­mo po­jed­no­sta­vlje­nim sli­ka­ma. Ve­štim „spi­no­va­njem” ce­la pri­ča se gar­ni­ra sr­ce­ce­pa­ju­ćim sli­ka­ma i snim­ci­ma stra­da­nja ne­vi­nih žr­ta­va (mal­te­ne uvek sa iste stra­ne), či­me se kod jav­nog mnje­nja stva­ra ose­ćaj po­tre­be za za­do­vo­lje­njem prav­de, po­znat kao sin­drom „uči­ni­mo ne­što”.
Po­sta­vlja­njem ne­kog kon­flik­ta u ova­ko sve­de­nu jed­na­či­nu – „do­bro pro­tiv zla” – da­je se pro­stor da se na ta­la­su mo­ra­li­sa­nja i za­šti­te ljud­skih pra­va pre­sko­če i ta­kve in­stan­ce kao što je Sa­vet bez­bed­no­sti Uje­di­nje­nih na­ci­ja.
Po­sta­vlja­ju­ći pi­ta­nje is­tak­nu­tim pro­fe­so­ri­ma, di­plo­ma­ta­ma i za­po­sle­ni­ma u UN o oprav­da­no­sti na­pa­da na SR Ju­go­sla­vi­ju bez odo­bre­nja SB UN, ame­rič­ki po­li­ti­ko­log Vir­džil Ho­kins je do­bio od­go­vo­re či­ji je za­jed­nič­ki sa­dr­ži­lac kon­tra­pi­ta­nje: „A ko­ja bi bi­la ce­na ne­či­nje­nja?”
De­kla­ra­tiv­ni strah po ži­vo­te ne­vi­nih žr­ta­va uko­li­ko ni­šta ne bu­de uči­nje­no je­ste ista ona ma­tri­ca ko­ja u ovim tre­nu­ci­ma da­je kri­la Za­pa­du da na­pad­ne Si­ri­ju i ka­zni nje­nog ne­po­slu­šnog pred­sed­ni­ka. Sva­ki glas pro­ti­vlje­nja, sa ma ko­li­ko va­žne adre­se da do­la­zi, ne do­bi­ja zna­čaj­ni­ju pa­žnju.
Kad, na pri­mer, ne­ka­da­šnja glav­na tu­ži­telj­ka Ha­škog tri­bu­na­la, a sa­da čla­ni­ca Ne­za­vi­snog od­bo­ra UN za Si­ri­ju, Kar­la del Pon­te is­tu­pi i iz­ja­vi da po­sto­je „ube­dlji­va i kon­kret­na po­do­zre­nja da su po­bu­nje­nič­ke sna­ge u Si­ri­ji upo­tre­bi­le he­mij­sko oruž­je” ta­kva vest u vo­de­ćim me­di­ji­ma bu­de mal­te­ne pot­pu­no ig­no­ri­sa­na. Ci­ni­ci su pri­me­ti­li da biv­ša ha­ška tu­ži­telj­ka ne bi mo­gla da se „od­bra­ni od mol­bi za­pad­nih me­di­ja za ko­men­tar ili in­ter­vju” da je ko­jim slu­ča­jem iz­ja­va bi­la upe­re­na pro­tiv vla­de u Da­ma­sku.
U ovom kon­tek­stu pod­gre­ja­nom iš­če­ki­va­njem Oba­mi­nog sig­na­la za po­če­tak „ka­zne­nog po­ho­da” ne­ve­ro­vat­no ak­tu­el­no zvu­či opa­ska No­a­ma Čom­skog od pre vi­še od dve de­ce­ni­je o zlo­u­po­tre­bi ljud­skih pra­va u me­di­ji­ma za­rad za­do­vo­lje­nja po­li­tič­kih ci­lje­va: „Ona su sa­mo pro­du­že­na ru­ka pro­pa­gan­de i ni­šta vi­še.”