„Фина” ме­диј­ска при­пре­ма за удар

Ка­да лон­дон­ски „Еко­но­мист”, је­дан од нај­у­ти­цај­ни­јих свет­ских не­дељ­ни­ка, об­ја­ви на­слов­ну стра­ну са ли­ком Ба­ша­ра ел Аса­да и на­сло­вом „Удри­те га ја­ко” ја­сно је да је на че­ло си­риј­ског пред­сед­ни­ка по­ста­вље­на ме­та, а да су ег­зе­ку­то­ри осло­бо­ђе­ни сва­ке мо­рал­не од­го­вор­но­сти. Уло­га ме­ди­ја у при­пре­ми те­ре­на за та­ко­зва­не ху­ма­ни­тар­не ин­тер­вен­ци­је, пра­ће­ње њи­хо­вог спро­во­ђе­ња и ка­сни­је пе­гла­ње по­сле­ди­ца, не по­чи­ње ни­ти се за­вр­ша­ва кри­зом у Си­ри­ји. Кон­стант­но по­ре­ђе­ње са „ко­сов­ским мо­де­лом” оби­лу­је слич­но­сти­ма и у „фи­ним” пред­рад­ња­ма, то јест ме­диј­ском при­пре­мом за удар.
Та­ко је не­ких три ме­се­ца пре на­па­да НА­ТО сна­га на СР Ју­го­сла­ви­ју 1999. го­ди­не на спољ­но­по­ли­тич­ким стра­ни­ца­ма углед­ног днев­ни­ка „Њу­јорк тајмс” око 14 од­сто са­др­жа­ја ишло на по­кри­ва­ње де­ша­ва­ња на Ко­со­ву. Из­ве­шта­ји су би­ли ин­то­ни­ра­ни не­скри­ве­ном сим­па­ти­јом пре­ма Ал­бан­ци­ма уз оштру осу­ду Ср­ба. По­ре­ђе­ња ра­ди, у истом пе­ри­о­ду, у истим но­ви­на­ма, да­ле­ко кр­ва­ви­јим кон­флик­ти­ма у Ан­го­ли, Кон­гу, Си­је­ра Ле­о­неу да­то је од 0,6 до 0,8 са­др­жа­ја. У са­мо пра­ско­зор­је уда­ра на ци­ље­ве у Ју­го­сла­ви­ји, у мар­ту 1999. за­сту­пље­ност ко­сов­ских те­ма у „Њу­јорк тај­мсу” по­ра­сла је на 18 од­сто...
Уза­луд су би­ла упо­зо­ре­ња по­је­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја да се пра­ва ху­ма­ни­тар­на кри­за у тим тре­ну­ци­ма од­ви­ја у Кон­гу, где је до та­да рат већ био од­нео 1,7 ми­ли­о­на жи­во­та – во­де­ћим свет­ским ме­ди­ји­ма је био ин­те­ре­сант­ни­ји су­коб усред Евро­пе. Та­ква прак­са ни­је на­пу­ште­на ни по­сле окон­ча­ња НА­ТО бом­бар­до­ва­ња, ка­да је нај­ви­ше про­сто­ра у за­пад­ним ме­ди­ји­ма да­то ве­ли­ча­њу и оправ­да­ва­њу „ху­ма­ни­тар­не ин­тер­вен­ци­је”.
Бри­тан­ски Би-Би-Си је у то­ку 2000. у сво­јим удар­ним ве­сти­ма ми­ров­ном про­це­су на Ко­со­ву по­све­тио го­то­во три пу­на са­та док је за кон­фликт у Кон­гу, ко­ји је и да­ље бе­снео, из­дво­је­но ма­ње од по­ла са­та. Пер­ја­ни­ца та­квог на­чи­на из­ве­шта­ва­ња је­сте моћ­ни аме­рич­ки Си-Ен-Ен, чи­ји је на­чин из­ве­шта­ва­ња са свет­ских жа­ри­шта на ка­те­дра­ма за но­ви­нар­ство де­фи­ни­сан као „ефе­кат Си-Ен-Ена ”. То зна­чи да овај ме­диј сво­јим афек­тив­ним из­ве­шта­ва­њем про­из­во­ди ре­ак­ци­је код из­вр­шне вла­сти и на­го­ни је на ак­ци­ју у од­но­су на пред­мет из­ве­шта­ва­ња, нај­че­шће ка­да је реч о рат­ним су­ко­би­ма у све­ту.
„Ме­ди­ји су усво­ји­ли пот­пу­но но­ву так­ти­ку. Фо­кус из­ве­шта­ва­ња је пре­ба­чен са објек­тив­но­сти на са­о­се­ћа­ње, а уме­сто ин­те­лек­ту­ал­не по­све­ће­но­сти ин­си­сти­ра се на укљу­чи­ва­њу емо­ци­ја. По­не­кад се чи­ни да ме­ди­ји ви­ше не из­ве­шта­ва­ју о до­га­ђа­ји­ма, не­го их са­ми кре­и­ра­ју”, сво­је­вре­ме­но је при­ме­тио не­ка­да­шњи ге­не­рал­ни се­кре­тар УН Ко­фи Анан.
Обра­зац је јед­но­ста­ван. Из­ве­шта­ва­ње о кон­флик­ту по­ста­вља се у окви­ре мо­рал­ног пи­та­ња у ко­јем се јед­на стра­на ети­ке­ти­ра као зла, док је дру­гој до­де­ље­на уло­га жр­тве. Сво­ђе­ње ре­ал­но­сти на бор­бу до­брих про­тив ло­ших мо­ма­ка, као у не­ком јеф­ти­ном фил­му, код гле­да­ла­ца бу­ду не­скри­ве­ну сим­па­ти­ју пре­ма сла­би­јој, увек не­ду­жној жр­тви. Раз­ло­ге ова­квог по­јед­но­ста­вљи­ва­ња, сем не­сум­њи­ве по­ли­тич­ке ко­но­та­ци­је и игре ин­те­ре­са, тре­ба­ло би тра­жи­ти и у са­мој при­ро­ди ме­ди­ја. Те­о­ре­ти­ча­ри жур­на­ли­зма упо­зо­ра­ва­ју на по­ме­ра­ње ин­те­ре­со­ва­ња са ин­фор­ми­са­ња на за­ба­ву гле­да­ла­ца и чи­та­ла­ца, што је мо­гу­ће по­сти­ћи са­мо по­јед­но­ста­вље­ним сли­ка­ма. Ве­штим „спи­но­ва­њем” це­ла при­ча се гар­ни­ра ср­це­це­па­ју­ћим сли­ка­ма и сним­ци­ма стра­да­ња не­ви­них жр­та­ва (мал­те­не увек са исте стра­не), чи­ме се код јав­ног мње­ња ства­ра осе­ћај по­тре­бе за за­до­во­ље­њем прав­де, по­знат као син­дром „учи­ни­мо не­што”.
По­ста­вља­њем не­ког кон­флик­та у ова­ко све­де­ну јед­на­чи­ну – „до­бро про­тив зла” – да­је се про­стор да се на та­ла­су мо­ра­ли­са­ња и за­шти­те људ­ских пра­ва пре­ско­че и та­кве ин­стан­це као што је Са­вет без­бед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја.
По­ста­вља­ју­ћи пи­та­ње ис­так­ну­тим про­фе­со­ри­ма, ди­пло­ма­та­ма и за­по­сле­ни­ма у УН о оправ­да­но­сти на­па­да на СР Ју­го­сла­ви­ју без одо­бре­ња СБ УН, аме­рич­ки по­ли­ти­ко­лог Вир­џил Хо­кинс је до­био од­го­во­ре чи­ји је за­јед­нич­ки са­др­жи­лац кон­тра­пи­та­ње: „А ко­ја би би­ла це­на не­чи­ње­ња?”
Де­кла­ра­тив­ни страх по жи­во­те не­ви­них жр­та­ва уко­ли­ко ни­шта не бу­де учи­ње­но је­сте иста она ма­три­ца ко­ја у овим тре­ну­ци­ма да­је кри­ла За­па­ду да на­пад­не Си­ри­ју и ка­зни ње­ног не­по­слу­шног пред­сед­ни­ка. Сва­ки глас про­ти­вље­ња, са ма ко­ли­ко ва­жне адре­се да до­ла­зи, не до­би­ја зна­чај­ни­ју па­жњу.
Кад, на при­мер, не­ка­да­шња глав­на ту­жи­тељ­ка Ха­шког три­бу­на­ла, а са­да чла­ни­ца Не­за­ви­сног од­бо­ра УН за Си­ри­ју, Кар­ла дел Пон­те ис­ту­пи и из­ја­ви да по­сто­је „убе­дљи­ва и кон­крет­на по­до­зре­ња да су по­бу­ње­нич­ке сна­ге у Си­ри­ји упо­тре­би­ле хе­миј­ско оруж­је” та­ква вест у во­де­ћим ме­ди­ји­ма бу­де мал­те­не пот­пу­но иг­но­ри­са­на. Ци­ни­ци су при­ме­ти­ли да бив­ша ха­шка ту­жи­тељ­ка не би мо­гла да се „од­бра­ни од мол­би за­пад­них ме­ди­ја за ко­мен­тар или ин­тер­вју” да је ко­јим слу­ча­јем из­ја­ва би­ла упе­ре­на про­тив вла­де у Да­ма­ску.
У овом кон­тек­сту под­гре­ја­ном иш­че­ки­ва­њем Оба­ми­ног сиг­на­ла за по­че­так „ка­зне­ног по­хо­да” не­ве­ро­ват­но ак­ту­ел­но зву­чи опа­ска Но­а­ма Чом­ског од пре ви­ше од две де­це­ни­је о зло­у­по­тре­би људ­ских пра­ва у ме­ди­ји­ма за­рад за­до­во­ље­ња по­ли­тич­ких ци­ље­ва: „Она су са­мо про­ду­же­на ру­ка про­па­ган­де и ни­шта ви­ше.”