Zalivanje pumpe

Veliki broj kazina-hotela u Las Vegasu daje svojim gostima besplatne čipove. Strategija se zove „zalivanje pumpe”. Izraz potiče od starih pumpi za vodu u koje ste morali da dodajete vodu da bi proradile. Pretpostavka je da na dnu bunara ima vode.

Kada je, pre nekoliko dana, veliki švedski tekstilni lanac „Ejč end Em” (H&M) otvorio ovde radnju, masa je pohrlila unutra da bi uzeli poklon-vaučere koje je trgovac delio. Pretpostavka je u ovom slučaju bila da će zalivena srpska potrošačka pumpa redovno da izbacuje novac.

Ali šta ako je ovaj izvor presušio?

Srpski potrošač je navikao da ga tretiraju kao ovcu. I uglavnom se fino pokoravamo. Otvori se nova prodavnica – mi pohrlimo. Nova robna kuća – stado prati. Činjenica da je potrošačka moć tog istog potrošača oko deset puta manja nego u Švedskoj beznačajan je detalj.

Radnje kao što su „Ejč end Em” i „Si end Ej” (C&A), „Zara” i (nekada davno) „Gep” u SAD i evropskim zemljama važe za jeftine lance, mesta gde se pristojan kvalitet može dobiti po niskim cenama. Kada se, međutim, otvaraju u Srbiji, najavljuju ih kao luksuzne objekte. Dolazak jeftinih trgovaca u Beogradu se slavi kao Veliki Događaj.

U stvari, „Ejč end Em” otvara svoja vrata u Srbiji potrošaču koji je dobro isceđen. Kupci danas imaju mnogo izbora, ali ne i novca da plate ono što bi izabrali. Mnogi biraju između „Ejč end Ema” (ili nekog drugog) i mesečnih računa. Tiranija EPS-a, koji, izgleda, šalje račune kako mu se prohte i ne nudi mogućnost žalbe ukoliko se oni učine prevelikim – osim naravno, da vam iseku struju – deluje kao jača sila nego nova majica od 40 evra.

Pritisci na potrošača dolaze sa svih strana: EPS, Infostan, „Telekom”, kablovski operateri, „Busplus”, porezi... Kada svako uzme svoj deo plena, ostane parče kolača nedovoljno da se obuče i nahrani prosečna porodica. Ali, u svakom slučaju, hajde da imamo još prodavnica, još robnih kuća i butika! Hajde da stavimo još mesa ispred izgladnelog lava! Hajde da vidimo koliko dugo može da izdrži.

Ovo nije srpski problem – mada se efekti ovde baš snažno osećaju. To je problem konzumerizma u svetu posle krize. Mašineriji globalnog konzumerizma nedostaje preko potrebno ulje da bi se njeni delovi i dalje kretali. Mi i dalje živimo u iluziji da proizvodnja podstiče potrošnju, čak i kada su potrošačima prazni džepovi.

Ovo nije vreme za „Ejč end Em” u Beogradu (čak i ako uspeju da izvuku dovoljno dinara iz srpskih džepova da bi opstali). Zašto ne dovesti „Kristijan Dior”, „Tijeri Migler” i „Patek Filip”? Dok prosečan potrošač ne može ni da pomisli na ove brendove, luksuzni potrošači – vlasnici veliki šoping centara i ostali iz šačice srećkovića s debelim novčanicima – verovatno bi im doneli uspeh. Kupci iz „Ejč end Ema”, koji moraju da biraju između nove odeće i kilovat-časova (kada se ponašaju odgovorno), ili hrane, ne predstavljaju bunar bez dna.

Postoji dno. Mnogi su na njemu već podigli kuću.

Amerikanac u Beogradu

Prevela: J. Kavaja