Заливање пумпе

Велики број казина-хотела у Лас Вегасу даје својим гостима бесплатне чипове. Стратегија се зове „заливање пумпе”. Израз потиче од старих пумпи за воду у које сте морали да додајете воду да би прорадиле. Претпоставка је да на дну бунара има воде.

Када је, пре неколико дана, велики шведски текстилни ланац „Ејч енд Ем” (H&М) отворио овде радњу, маса је похрлила унутра да би узели поклон-ваучере које је трговац делио. Претпоставка је у овом случају била да ће заливена српска потрошачка пумпа редовно да избацује новац.

Али шта ако је овај извор пресушио?

Српски потрошач је навикао да га третирају као овцу. И углавном се фино покоравамо. Отвори се нова продавница – ми похрлимо. Нова робна кућа – стадо прати. Чињеница да је потрошачка моћ тог истог потрошача око десет пута мања него у Шведској безначајан је детаљ.

Радње као што су „Ејч енд Ем” и „Си енд Еј” (C&А), „Зара” и (некада давно) „Геп” у САД и европским земљама важе за јефтине ланце, места где се пристојан квалитет може добити по ниским ценама. Када се, међутим, отварају у Србији, најављују их као луксузне објекте. Долазак јефтиних трговаца у Београду се слави као Велики Догађај.

У ствари, „Ејч енд Ем” отвара своја врата у Србији потрошачу који је добро исцеђен. Купци данас имају много избора, али не и новца да плате оно што би изабрали. Многи бирају између „Ејч енд Ема” (или неког другог) и месечних рачуна. Тиранија ЕПС-а, који, изгледа, шаље рачуне како му се прохте и не нуди могућност жалбе уколико се они учине превеликим – осим наравно, да вам исеку струју – делује као јача сила него нова мајица од 40 евра.

Притисци на потрошача долазе са свих страна: ЕПС, Инфостан, „Телеком”, кабловски оператери, „Бусплус”, порези... Када свако узме свој део плена, остане парче колача недовољно да се обуче и нахрани просечна породица. Али, у сваком случају, хајде да имамо још продавница, још робних кућа и бутика! Хајде да ставимо још меса испред изгладнелог лава! Хајде да видимо колико дуго може да издржи.

Ово није српски проблем – мада се ефекти овде баш снажно осећају. То је проблем конзумеризма у свету после кризе. Машинерији глобалног конзумеризма недостаје преко потребно уље да би се њени делови и даље кретали. Ми и даље живимо у илузији да производња подстиче потрошњу, чак и када су потрошачима празни џепови.

Ово није време за „Ејч енд Ем” у Београду (чак и ако успеју да извуку довољно динара из српских џепова да би опстали). Зашто не довести „Кристијан Диор”, „Тијери Миглер” и „Патек Филип”? Док просечан потрошач не може ни да помисли на ове брендове, луксузни потрошачи – власници велики шопинг центара и остали из шачице срећковића с дебелим новчаницима – вероватно би им донели успех. Купци из „Ејч енд Ема”, који морају да бирају између нове одеће и киловат-часова (када се понашају одговорно), или хране, не представљају бунар без дна.

Постоји дно. Многи су на њему већ подигли кућу.

Американац у Београду

Превела: Ј. Каваја