Комора за заштиту лекара душе

У Србији је рад психолога већ три деценије регулисан Законом о условима за обављање психолошке делатности, који је током времена унапређиван. С обзиром на то да су препозната одређена ограничења постојећег закона, израђен је нови нацрт Закона о психолошкој делатности, који се тренутно налази у процедури усвајања и чија је основна намера јачање аутономије, унапређење и заштита психолошке делатности кроз оснивање коморе психолога. Иако постоји општа сагласност о значају унапређења регулативе, присутне су бројне примедбе на предложена законска решења, због чега су психолози из региона били гости 74. Конгреса психолога Србије како би пренели своја искуства у вези са доношењем нових закона, оснивањем коморе психолога и регулацијом психотерапијске делатности у односу на психолошку струку.

Отварајући округли сто на тему „Домети и ограничења закона о психолошкој делатности – искуства из региона”, председница Друштва психолога Србије и професорка на Филозофском факултету у Београду др Тамара Џамоња Игњатовић истакла је да постојећи закон у нашој земљи није лош, али је недовољан да обезбеди аутономију професије и додала да нови Нацрт закона о психолошкој делатности у Србији предвиђа оснивање коморе психолога. Она је такође подсетила да велики број психолога у нашој земљи има и едукацију из психотерапије, због чега им је веома важно да регулишу свој статус.

Јосип Лопижић, председник Хрватског психолошког друштва, подсетио је да је хрватски Сабор донео 2004. године Закон о психолошкој делатности који је предвидео оснивање коморе, што значи да у овој земљи већ 22 године постоји закон који регулише делатност психолога и штити њихове кориснике. Комора као регулаторно тело на које држава преноси део овлашћења издаје лиценце за рад које се обнављају на сваких шест година кроз учествовање на конференцијама и стручно усавршавање. Примећујући да су се неки проблеми у пракси појавили и након оснивања коморе, он је закључио да се ипак треба оријентисати на бенефите које струка добија, с обзиром на то да „у целом региону дивљају психотерапијски едукатори”.

„У Хрватској је усвојен Закон о психотерапији који каже да је довољно завршити неку едукацију да би њихова комора дала дозволу за рад, а један део колега прешао је у Комору психотерапеута у којој има и филозофа, педагога, правника и свештеника, који су стекли едукацију у неким организацијама. Ту је струка веома подељена – неки психолози држе едукације из психотерапије да би узели новац, док су други изричито против тога да на едукацију крену особе које нису по формалном образовању психолози”, истакао је Лопижић.

Бранка Ћаласан, председница Коморе психолога Црне Горе, навела је да је Закон о психолошкој делатности усвојен тек 2024. године и креиран по узору на хрватски, док се Комора психолога налази у процесу правне регулације, али постоји законска празнина када је у питању њено оснивање. Како је објаснила, у Црној Гори не постоји кровни закон о оснивању комора којим би се дефинисали конкретни кораци у њеном формирању. Поред тога, у Закону о психолошкој делатности дефинисано је шта може да ради психолог, а психотерапија је избрисана из описа његовог посла.

Представница Коморе психолога Македоније Слађана Ангелоска истакла је да је Закон о психолошкој делатности донесен 2005. године и он дефинише делатност и компетенције психолога, а једна од његових највећих користи је увођење лиценцирања – статистика говори да има 670 лиценцираних психолога у оквиру коморе. Међутим, додала је она, највећи проблем представља чињеница што психологе не „штити” ниједно министарство, као и чињеница да психолози који раде у институцијама не морају да имају лиценцу, а министарства која расписују конкурс за психолога такође не траже лиценцу. Додатни проблем представља чињеница да није јасна граница између психолога, психотерапеута и коуча – у Македонији не постоји закон о психотерапији и засада се не размишља о његовом доношењу. 

Компликовано државно устројство Босне и Херцеговине „прелило” се и на доношење Закона о психолошкој делатности, а како је објаснио Ремзија Шетић, председник Савеза друштава психолога Босне и Херцеговине, закон који је добрим делом креиран по узору на хрватски предат је Парламенту Федерације БиХ 2008. године, потом је покренута процедура за његово доношење, али је он „пао” у Дому народа и „ту се заправо видело колико је он значајан”.

„Пет година смо убеђивали Владу Федерације БиХ да покрене процес његовог доношења, а сви трагични догађаји који су се дешавали у нашој земљи били су нам аргумент зашто нам је потребан тај закон. Проблем је представљала и чињеница да се у БиХ тек од 1979. године психологија изучава као самостална дисциплина на факултетима – до тада су биле спојене студије психологије и педагогије. Закон је обиман, има чак 128 чланова, а у тексту предлога закона који је сада у процедури јасно је дефинисано како се оснива комора. Колеге у Републици Српској такође су направиле преднацрт закона који ће бити ослоњен на оно што смо ми урадили. Иако нисмо чланица Европске федерације психолошких асоцијација, ми заступамо став да нас психотерапија не занима, али инсистирамо на томе да се дефинише шта психолог ради у пракси и шта други не смеју да раде – примера ради, нико други не сме да користи психолошке мерне инструменте осим психолога. Занимљиво је да су нам лекари били највећа подршка у парламенту и бранили став да се не сме донети закон о психотерапији док се не донесе Закон о психолошкој делатности”, навео је Шетић.