U duhu sadašnjosti

Predstava "Don Žuan u Sohou" Patrika Marbera (2006) je rimejk Molijerove komedije (1665), koji zadržava sve bitne narativne tokove inicijalnog teksta, pri čemu se radnja dešava na musavim ulicama shizoidnog londonskog Sohoa, epicentru čudaka, narkomana, skitnica i prostitutki. Tekst karakteriše ogoljenost u tretmanu nasilja i seksualnosti (nasleđe in-yer-face dramaturgije), kao i prisustvo niza ciničnih konstatacija o fascinaciji društva silikonskim implantima, tabloidima i instant zabavom, što sve gradi opipljivu sliku savremenog, globalizovanog sveta, specifičnu materijalizaciju špenglerovskih teza o korumpiranosti i propasti zapadne civilizacije. Marberovu crnohumornu dramu definiše i drastična površnost, odnosno redukcija Molijerove višeslojnosti, pri čemu se ova činjenica može shvatiti kao ambivalentna, autorefleksivna replika na definišuću površnost okruženja, imajući u vidu pojedine alogične dramaturške postupke, koji ukazuju na tu kritičku samoironičnost.

Putem izrazito stilizovane postavke, likova, kao i vizuelnog dizajna (scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Zora Mojsilović), rediteljka Alisa Stojanović je izbegla mogućnost banalnosti predstave. Nizom artificijalnih rešenja se prema površnosti teksta uspostavlja distanca, autoironičan odnos prema sopstvenoj plitkosti, koja na taj način prestaje da bude jednoznačna, i postaje, dakle, ambivalentan kritički komentar. Bojan Žirović u ulozi Kolma nastupa teatralno, i svojim izrazito usiljenim ponašanjem i neprirodno jednoličnim tonom u osnovi karikira sve o čemu priča (pravda, moral, itd.). Radmila Tomović oblikuje lik Elvire, kao karikaturu new-age orijentalizma: obučena u neke krpe, ona mehanički i bezlično govori o ljubavi, časti i veri, suptilno parodirajući diskurs pozerske spiritualnosti. Milena Predić oštro igra Loti, pandan Molijerovoj Šarloti, kao zastrašujuće koristoljubivu profuknjaču, dok Branka Šelić-Ilić hiperteatralno stvara lik ucveljene mlade Meti, indikativno obučene u kičastu roze haljinu...

Lik Stena, pandan Molijerovom Zganarelu, otelotvorenje je čiste emotivnosti i humanosti, pa ga u tom pogledu Nikola Rakočević oblikuje realistički, bez manirističkih tonova koji bi tu iskrenost doveli u pitanje. Gordan Kičić igra protagonistu, koji se ovde zove DJ, vrlo energično i uverljivo, kao surovog manipulanta, nepomutljivo samouverenog i bezosećajnog zavodnika. Sa druge strane, njegov raskalašni hedonizam je vid protesta protiv banalnosti svakodnevice i sveprisutnog licemerja, te u tom smislu on nije samo totalni negativac, već je i prinicipijelan rušitelj lažnosti društvenih normi.

"Don Žuan u Sohou" Alise Stojanović je predstava koja tačno reflektuje duh vremena, dakle naše živote u (post)postmodernim društvima, određene brutalnom pragmatičnošću, radikalnim materijalizmom i tom užasavajućom površnošću, pri čemu smo svi, i akteri predstave i publika, u ulozi očajnika koji se rezignirano zabavljaju pred nemogućnošću da izmene ovu apokaliptičnu konstituciju sveta.