Ko se bavi Crnjanskim mora da se bavi i Krležom

Evo prvorazrednog događaja u nemačko-srpskim književnim i kulturnim vezama, a zbio se ove godine: pojavio se na nemačkom jeziku Momčilo Nastasijević (1894–1938), u izboru, i prevodu dr Roberta Hodela, profesora Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu. Ovim rečima knjigu „Sind Flügel wohl”, koju je objavila izdavačka kuća „Leipziger Literaturverlag”, najavljuje dr Jovan Delić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, u čijem kabinetu razgovaramo s poznatim slavistom. Profesor Hodel odlično govori srpski.

Robert Hodel (1959), studirao je slavistiku, filozofiju i etnologiju u Bernu, Sankt Peterburgu, Novom Sadu i Pragu. Doktorirao je na skazu N. S. Ljeskova i Dragoslava Mihailovića. Od 1997. godine profesor je na Institutu za slavistiku Univerziteta u Hamburgu. Autor je knjiga: „Hundert Gramm Seele” (Antologija srpske poezije druge polovine 20. veka), „Slavische Literaturen” (Prikazi ljubavi u bosanskoj, hrvatskoj i srpskoj književnosti).

Kako ste se odlučili da se bavite slavistikom?

Nikada se u životu ne zna kada će doći ključna odluka. U kući gde sam rođen, čuli su se mnogi jezici, što je i mene usmerilo da učim jezike. Počeo sam prvo sa ruskim, jer sam želeo da čitam F. M. Dostojevskog u originalu. Kada sam bi na fakultetu, prof. Jan Peter Loher slao je studente u druge zemlje, da učimo jezike. Tako sam ja, 1988/1989, dospeo u Novi Sad, gde sam kod profesora Miroslava Egerića i Vitomira Vuletića učio srpskohrvatski jezik. Ta činjenica je postala deo moje suštinske biografije.

U doktorskoj disertaciji analizirali ste prozu Dragoslava Mihailovića. Šta vas je privuklo našem velikom piscu?

Profesor Vuletić mi je preporučio dela Dragoslava Mihailovića, a potom me je s njim i upoznao. Na početku je moj pristup bio formalan, ali sam onda video da su dela „Kad su cvetale tikve” i „Petrijin venac” univerzalna. Ljuba Šampion ili Petrija likovi su u kojima svaki čitalac može da se prepozna. Reč je o univerzalnim likovima. Dragoslav Mihailović je jedan od meni najdražih srpskih pisaca.

Posle toga bavili ste se ozbiljno poezijom Momčila Nastasijevića. Kako ste do njega došli?

Nastijevića smo počeli da čitamo još kao studenti, kod profesora  Lohara. Već tada smo imali utisak da je reč o zagonetnom, veoma zanimljivom pesniku, čiju poeziju nismo do kraja razumeli, već smo joj pristupali intuitivno. Od toga doba nisam prestao da čitam Nastasijevića. Bio je to pesnik koji mi je bio najbliži, kao Hlebnikov, u ruskoj književnosti. Prevoditi Nastasijevića bila je ludost. Sarađivao sam sa stručnjacima u Beogradu, koji dobro poznaju jezik i književnost. Mnogo su mi pomogli: Nedeljka Perišić, Dušan Ivanić, Milosav Tešić, Sead Porobić, Ana Trkulja… Tokom tri godine prošli smo sva „tamna mesta”, dok nismo razjasnili sve što se moglo razjasniti.

Šta vam je kod Nastasijevićevog stiha bilo najvažnije: forma, melodija ili značenje – poruka?

Moj utisak je da kod Nastasijevića postoji zagonetka koju bi trebalo odgonetnuti. Kada se bavite njegovim stvaralaštvom, vidite da u tom pesništvu postoji sistem. Nastasijević sam govori o tehnici, ali se u njegovoj poeziji to najmanje oseća, u poređenju sa drugim avangardistima. Kod Nastasijevića postoji velika tenzija između praiskonskog, izvornog, zavičajnog, s jedne, i univerzalnog, s druge strane. Nastasijević je moderan, i danas aktuelan pesnik.

Nastasijevića upoređujete s Helderlinom, Celanom, Malarmeom, Hlebnikovom… Nastasijević takve pohvale u Srbiji nikada nije dobio?

Tokom života, nije bio priznat. Otkriven je tek pedesetih godina 20. veka, i posle raspada Jugoslavije. O njemu su pisali: Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Isidora Sekulić, Ljubomir Simović… Nastasijević je bio pesnik za pesnike, njegov uticaj je bio veliki upravo na pesnike. Bio je pesnik koga ili ne priznaju, ili ga proglašavaju genijalnim. Kao Van Gog u slikarstvu. Kritičko izdanje Nastasijevića, u redakciji Novice Petkovića, od izuzetne je pomoći prevodiocima i tumačima njegovog dela. Sledeći verzije i varijante Nastasijevićevih pesama, mnoga tamna mesta bilo je moguće osvetliti.

Autor ste antologije „Deset deka duše”, u koju ste svrstali srpske pesnike druge polovine 20. veka. Po kojim ste ih kriterijumima birali?

Izbor sam pravio na osnovu postojećih antologija. Spisak sam poslao stručnjacima i pesnicima, koji su neka imena dodavali, ali je, u osnovi, ostao moj spisak. Želeo sam da dam sliku jedne generacije, u kojoj ima različitih stilskih i idejnih orijentacija. Od svakog pesnika sam birao po sedam reprezentativnih pesama.

Organizovali ste simpozijum (objavljen je i zbornik) o „prikazima ljubavi u bosanskoj, hrvatskoj i srpskoj književnosti”, tim redom. Šta nas spaja, a šta razdvaja?

U ovim književnostima je više onoga što spaja, nego što razdvaja, To se, tiče pre svega, najznačajnijih perioda u razvoju ovih književnosti, a to je 20. vek. Ubeđen sam da čovek koji se bavi Crnjanskim, mora istovremeno da se bavi i Krležom, i obrnuto. Ovaj skup je, između ostalog, poslužio opstanku južne slavistike u inostranstvu. Mnoge katedre su ukinute, jer nema studenata.

Kakvo je, trenutno, interesovanje za slavistiku u Nemačkoj?

U Hamburgu polazimo od zajedničkog jezičkog sistema – štokavskog, poštujući imena pojedinačkih „državnih” jezika. Mi u nastavi ne razdvajamo književnosti po bilo kakvim grupama. Zahvaljujući tome imamo i dalje veliki broj studenata. 

Ko je u Nemačkoj najpoznatiji srpski pisac, koji se srpski pisci danas prevode?

Prevođeni su Bora Stanković, Laza Lazarević, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Milorad Pavić, Dragoslav Mihailović, Miodrag Bulatović, Miodrag Pavlović, Vasko Popa, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, a od mlađih David Albahari, Goran Petrović, Dragan Velikić, Vladimir Arsenijević, Mihajlo Pantić, Jovan Zivlak, Radmila Lazić...

Šta novo spremate u svojoj prevodilačkoj radionici?

Iduće godine izaći će knjiga studija o srpskim piscima, na srpskom jeziku. Bavim se delom Ive Andrića, Meše Selimovića, Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog, Sima Matavulja... Radim i antologiju ruskih pesnika, generacije koja je rođena posle Drugog svetskog rata.

-------------------------------------------------

Hodel na Kolarcu

U četvrtak, u 19.30 časova, u Maloj sali zadužbine Ilije M. Kolarca, biće predstavljena knjiga Momčila Nastasijevića „Sind Flügel wohl”, koju je preveo Robert Hodel. O knjizi će govoriti: Jovan Delić, Vesna Matović, Dušan Ivanić, Bojan Jovanović i prevodilac.