Gubitak volje za životom

Prošetajmo malo pored strnjika statistike, koje, iako pobodene usred pustoši prepune golih brojki, donekle predočavaju šta na tom polju niče i raste.

Svakoga dana, u Srbiji, četiri osobe izvrše samoubistvo, a po broju samoubica naša zemlja se nalazi na trinaestom mestu. Ispred nas su, između ostalih, Litvanija sa najvećom stopom samoubistava, zatim Rusija, Belorusija, Ukrajina, Mađarska, Slovenija, Finska, ta uređena zemlja visokog standarda. Godišnje oko četrdeset osoba odluči da se ubije skokom sa Brankovog mosta, dok je, sudeći po „psihijatrijskom“ kalendaru, najviše suicidalnih pokušaja u proleće. Novinare, iako im je dužnost da istražuju opasnu bolest društva i da o ovome pišu, gone sudski organi jer (kakvog li licemerja!) zadiru u privatnost. Uprkos tome, jedan tekst julske „Politike”, nasuprot bojažljivim i šturim člančićima, svojom ozbiljnošću i upozoravajućom podrobnošću skreće pažnju na opasan problem. Iako siromaštvo i ratovi nisu zanemarljivi razlozi, stručnjaci za naše mentalno zdravlje slažu se da je u pitanju depresija kao posledica gubljenja životnog smisla. 

Neobično je da se, smišljajući mnoge stvari koje život čine udobnim, raznovrsnijim i boljim, čovek u tom svetu oseća veoma loše. Paradoksalno je da civilizacijske podobnosti postaju za mnoge zlo stanište iz kojeg bi radije da uteknu. Čovečanstvo se podelilo na dva tabora, na naivce koji veruju u neprekidni napredak nauke kroz izume i sumanuta čudovišta koja, radi nenormalnog bogaćenja, sanjaju o ropstvu drugih i razaranju čitavih rasa.

Homocentrična filozofija o čoveku kao apsolutnom vlasniku svega, tuđih života pa i sopstvenog, predočava nemerljive granice njegove slobode u kojoj je, pošto nema boga, sve dozvoljeno. Poseduje se moć nad drugim čovekom i nad sopstvenim životom. Mnogi samoubistvo objašnjavaju kao čin volje njegovog vlasnika, koji, budući njegov gospodar, može da odluči da mu život ne treba i da ima pravo da ga odbaci. Volja da neko oduzme sopstveni život javlja se, dakle, onda kada dotični za taj život više nema volje.

U ideji da je život nešto lično i da podleže vlasničkim odnosima, kao da je u pitanju njiva, ventilator ili garsonjera, otuđivi objekti koji se mogu prodati, zanemariti ili uništiti, ima zaista nečeg bolesnog, kao što sumanuto izgleda i uništavanje stvari, ma koliko bezvredno one izgledale. Ako bismo videli da neko kroz prozor izbacuje na ulicu svoje pokućstvo ili pali sopstvenu kuću, sigurno bismo pomislili da sa njim nešto ozbiljno nije u redu i pozvali bismo bolničare iz „Laze“. Sve je mnogo dramatičnije kad je ljudski život u pitanju i nikakva filozofija slobode ili snaga ličnog izbora ne mogu da osokole niti opravdaju njegovo uništenje.

Preživeli logoraš i potonji psihoterapeut Viktor Frankl, kome su majka, otac, brat i žena stradali u gasnim komorama, pozvan da uprkos poniženju, gladi, brutalnosti, hladnoći koje je doživeo, progovori mudro i staloženo, kao neko ko uliva poverenje i razume sve naše muke, objašnjava u svojoj knjizi kako je uspeo da od svog slomljenog života načini kostur smisla i odgovornosti.

„Zašto se niste ubili?“, smelo bi upitao svoje pacijente ono što je često pitao i sebe, sećajući se logorskih strahota u kojima je želja da sačuva svoj zaista „goli život“, kod njega i njegovih sapatnika postajala jaka upravo onda kad ničeg drugog nije bilo da se izgubi. Njegovi pacijenti bi navodili da ih je sprečila ljubav prema deci, talenat koji još mogu da iskoriste, sećanja na lepe trenutke, prijatelji i dragi ljudi koje bi povredila njihova smrt, uživanje u prirodi kao svojevrsnoj utehi. Svako od njih predočavao je sposobnost izbora sopstvenog stava, ukazujući na čovekovu moć da se uzdigne iznad svoje vidljive sudbine.

Patnja, bilo da je posledica siromaštva, bolesti, gubitka, rata, deo je života, a preživeti je donekle označava i pronalaženje njenog smisla. Ako život ima smisla, onda ga ima i patnja. Njeno prevazilaženje jeste mogućnost stasavanja i rasta bića, uprkos svim teškoćama. Ovo nije formula golijata, već običnih prosečnih ljudi, nekadašnjih Franklovih prijatelja logoraša, koji su, usred nepojmljivih zala koje čovek može da učini čoveku, odabrali da budu dostojni svoje patnje i da je u ime života, kao najznačajnijeg poklona, savladaju.