Губитак воље за животом

Прошетајмо мало поред стрњика статистике, које, иако пободене усред пустоши препуне голих бројки, донекле предочавају шта на том пољу ниче и расте.

Свакога дана, у Србији, четири особе изврше самоубиство, а по броју самоубица наша земља се налази на тринаестом месту. Испред нас су, између осталих, Литванија са највећом стопом самоубистава, затим Русија, Белорусија, Украјина, Мађарска, Словенија, Финска, та уређена земља високог стандарда. Годишње око четрдесет особа одлучи да се убије скоком са Бранковог моста, док је, судећи по „психијатријском“ календару, највише суицидалних покушаја у пролеће. Новинаре, иако им је дужност да истражују опасну болест друштва и да о овоме пишу, гоне судски органи јер (каквог ли лицемерја!) задиру у приватност. Упркос томе, један текст јулске „Политике”, насупрот бојажљивим и штурим чланчићима, својом озбиљношћу и упозоравајућом подробношћу скреће пажњу на опасан проблем. Иако сиромаштво и ратови нису занемарљиви разлози, стручњаци за наше ментално здравље слажу се да је у питању депресија као последица губљења животног смисла. 

Необично је да се, смишљајући многе ствари које живот чине удобним, разноврснијим и бољим, човек у том свету осећа веома лоше. Парадоксално је да цивилизацијске подобности постају за многе зло станиште из којег би радије да утекну. Човечанство се поделило на два табора, на наивце који верују у непрекидни напредак науке кроз изуме и суманута чудовишта која, ради ненормалног богаћења, сањају о ропству других и разарању читавих раса.

Хомоцентрична филозофија о човеку као апсолутном власнику свега, туђих живота па и сопственог, предочава немерљиве границе његове слободе у којој је, пошто нема бога, све дозвољено. Поседује се моћ над другим човеком и над сопственим животом. Многи самоубиство објашњавају као чин воље његовог власника, који, будући његов господар, може да одлучи да му живот не треба и да има право да га одбаци. Воља да неко одузме сопствени живот јавља се, дакле, онда када дотични за тај живот више нема воље.

У идеји да је живот нешто лично и да подлеже власничким односима, као да је у питању њива, вентилатор или гарсоњера, отуђиви објекти који се могу продати, занемарити или уништити, има заиста нечег болесног, као што сумануто изгледа и уништавање ствари, ма колико безвредно оне изгледале. Ако бисмо видели да неко кроз прозор избацује на улицу своје покућство или пали сопствену кућу, сигурно бисмо помислили да са њим нешто озбиљно није у реду и позвали бисмо болничаре из „Лазе“. Све је много драматичније кад је људски живот у питању и никаква филозофија слободе или снага личног избора не могу да осоколе нити оправдају његово уништење.

Преживели логораш и потоњи психотерапеут Виктор Франкл, коме су мајка, отац, брат и жена страдали у гасним коморама, позван да упркос понижењу, глади, бруталности, хладноћи које је доживео, проговори мудро и сталожено, као неко ко улива поверење и разуме све наше муке, објашњава у својој књизи како је успео да од свог сломљеног живота начини костур смисла и одговорности.

„Зашто се нисте убили?“, смело би упитао своје пацијенте оно што је често питао и себе, сећајући се логорских страхота у којима је жеља да сачува свој заиста „голи живот“, код њега и његових сапатника постајала јака управо онда кад ничег другог није било да се изгуби. Његови пацијенти би наводили да их је спречила љубав према деци, таленат који још могу да искористе, сећања на лепе тренутке, пријатељи и драги људи које би повредила њихова смрт, уживање у природи као својеврсној утехи. Свако од њих предочавао је способност избора сопственог става, указујући на човекову моћ да се уздигне изнад своје видљиве судбине.

Патња, било да је последица сиромаштва, болести, губитка, рата, део је живота, а преживети је донекле означава и проналажење њеног смисла. Ако живот има смисла, онда га има и патња. Њено превазилажење јесте могућност стасавања и раста бића, упркос свим тешкоћама. Ово није формула голијата, већ обичних просечних људи, некадашњих Франклових пријатеља логораша, који су, усред непојмљивих зала које човек може да учини човеку, одабрали да буду достојни своје патње и да је у име живота, као најзначајнијег поклона, савладају.