Biće i radosti i tuge

Iako je bio ubedljivo najmlađi među kandidatima za nacionalni tim pred Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998, tadašnji selektor Slobodan Santrač nije se ni jednog momenta dvoumio da ga pozove. Dejan Stanković je u sazvežđu asova figurirao kao igrač koji uživa punu reputaciju i odličan ugled. Na svom ozbiljnom sportskom putu dugogodišnji kapiten nailazio je na brojne uspone i padove. Ali i to je sudbina velikih igrača.

Kada su pred put u Francusku počele pripreme nacionalnog tima na Paliću mnogi su u Dejanu Stankoviću videli fudbalera svetske klase, iako je dres reprezentacije obukao sa samo 19 godina. Legendarni Miljan Miljanić je imao potpuno istančan stav o njemu i njegovom saigraču Perici Ognjenoviću: „Divni su i mladići i igrači. Vidim koliko su srećni što se nalaze među afirmisanim igračima i od toga će oni imati nemerljivo veliku korist. Od prvog časa su shvatili situaciju iako su mladi, jednostavno toliko su angažovani da ih je milina gledati. To su naše velike nade…”

Koliko su Vam u karijeri koja je, može se slobodno reći, bila blistava, značile reči podrške od ljudi poput Miljana Miljanića?

Gotovo da se sećam svake njegove rečenice. Svakako da je svakom mladom igraču, koji tek stupa na fudbalsku scenu, podrška veoma bitna. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da na početku reprezentativne karijere budem u društvu zaista velikih asova. Samim tim bilo mi je mnogo lakše da idem dalje.

Igrom slučaja za reprezentaciju ste debitovali 22. aprila 1998. godine protiv selekcije Južne Koreje. Od nacionalnog dresa oprostićete se 11. oktobra kada ćete postati rekorder po broju  nastupa (103 meča) protiv Japana.

Sudbina je to tako htela da počnem i završim reprezentativnu karijeru protiv ekipe iz Azije.

Na koji način doživljavate oproštaj od reprezentacije?

Dobro znam da će u Novom Sadu biti i radosti i tuge. Tu utakmicu doživljavam s posebnim emocijama.  Ujedno sam srećan što slobodno mogu da kažem da mi se ostvario svaki san, ali i tužan što više nikada neću obući najdraži dres.

Rano ste otišli iz Crvene zvezde sa samo 19 godina. Da li se prisećate tih početaka?

Osećao sam se kao da sam pao s Marsa. Nisam poznavao ljude, jezik, ali, imao sam tu sreću da je uz mene bio Siniša Mihajlović. Sve je od tog momenta bilo drugačije. Ta situacija me u dobroj meri podseća na ovu koju trenutno u našem klubu ima Hrvat Mateo Kovačić. Mlad i perspektivan fudbaler.

Mnogi kažu da ste jedan od retkih igrača koji nikada nije menjao odnos s novinarima, zapravo da je taj odnos ostao isti. U jednu ruku čisto profesionalan, a u drugu prijateljski.

Sada kada podvlačim crtu mogu da kažem da sam srećan čovek. Imam prijatelje koje poznajem i kada sam iz Zvezde došao u Lacio. Sve nekako ide iz kuće. Imao sam sreću da sam vaspitavan na ispravan način, tako i danas ja učim moju decu.

Koji Vam je najdraži gol u dresu reprezentacije?

Svakako jedan od najdražih je onaj kada smo protiv Hrvata u Zagrebu igrali nerešeno (2:2), pobeda nad BiH, nad Rumunijom, golovi protiv Južne Koreje. Ipak, izdvojio bih gol koji sam dao Hrvatima u Zagrebu, leđima i malo i uz pomoć Ladića.

Šta posle 11. oktobra. Kakvi su Vam dalji planovi?

Za sada još ne razmišljam o novom angažmanu. Želim da se dobro odmorim s porodicom, u svakom slučaju ostaću u fudbalu.

Da li to znači da ste spremni da zajedno radite sa Sinišom Mihajlovićem?

Kada je reč o Mihajloviću tu ne mogu da budem objektivan. Međutim, gledano sa strane mogu da primetim da naša reprezentacija u poslednje dve utakmice dobija jednu sasvim novu fizionomiju. Okreću se neke stvari nabolje. Tek sada se prepoznaje selektorov rukopis. Znam da će mnogi reći da je sada kasno, da nismo uspeli da se kvalifikujemo za Brazil, ali, to je kod nas tako. Ljudi nisu spremni da čekaju i to nas mnogo košta. Prvo moram da vidim da li će i dalje ostati selektor. Siguran sam da ćemo za godinu-dve imati najjaču reprezentaciju u regionu, spremnu i za najveće domete.

Kako gledate na povike upućene FSS?

Ne bih želeo da komentarišem da me neki ne bi dobro razumeli. Iskreno, nisam u toku događaja, naravno teško mi je kada čujem loše vesti. Zahvaljujem se Fudbalskom savezu Srbije na svakoj podršci, pa i na ovoj koju ću imati 11. oktobra u Novom Sadu,

Dragan Todorović

-----------------------------------------------------------

U planu i oproštajni  meč na „Marakani”

Dejan Stanković je blistavu karijeru započeo u Crvenoj zvezdi, nastavio u Laciju, a završio u Interu. Ipak, mnogi se s pravom pitaju hoće li jedan od najboljih Zvezdinih fudbalera u novijoj istoriji odigrati oproštajni meč na „Marakani”.

– Naravno da i o tome razmišljam. Najverovatnije sledeće godine, jer organizacija jednog takvog događaja pre svega zahteva dosta vremena. Neka ne brinu moji „zvezdaši”, videćemo se uskoro na „Marakani”, – otkrio je tajnu naš fudbalski as.

-----------------------------------------------------------

Aleksandar očevim stopama

Dejanovi sinovi Stefan (13), Filip (11,5) i Aleksandar (8) trenutno igraju u Interovoj akademiji fudbala. Nema sumnje da će neko od njih jednog dana krenuti očevim stopama.

– Još je rano o tome govoriti, ali, koliko vidim Aleksandar je nekako najbliži da me jednog dana zameni.

-----------------------------------------------------------

Najbolje sam igrao kod Antića

Santrač, Petković, Antić – sve su to stručnjaci svetske klase. Svako je u dobroj meri napravio oređene smernice Dejanu Stankoviću.

– Santrač mi je prvi dao šansu da obučem dres reprezentacije i na tome sam mu zahvalan. Petković je, takođe, veliki trener, a najbolje sam igrao kod Antića. Valjda sam bio u najboljim igračkim godinama.