Биће и радости и туге

Иако је био убедљиво најмлађи међу кандидатима за национални тим пред Светско првенство у Француској 1998, тадашњи селектор Слободан Сантрач није се ни једног момента двоумио да га позове. Дејан Станковић је у сазвежђу асова фигурирао као играч који ужива пуну репутацију и одличан углед. На свом озбиљном спортском путу дугогодишњи капитен наилазио је на бројне успоне и падове. Али и то је судбина великих играча.

Када су пред пут у Француску почеле припреме националног тима на Палићу многи су у Дејану Станковићу видели фудбалера светске класе, иако је дрес репрезентације обукао са само 19 година. Легендарни Миљан Миљанић је имао потпуно истанчан став о њему и његовом саиграчу Перици Огњеновићу: „Дивни су и младићи и играчи. Видим колико су срећни што се налазе међу афирмисаним играчима и од тога ће они имати немерљиво велику корист. Од првог часа су схватили ситуацију иако су млади, једноставно толико су ангажовани да их је милина гледати. То су наше велике наде…”

Колико су Вам у каријери која је, може се слободно рећи, била блистава, значиле речи подршке од људи попут Миљана Миљанића?

Готово да се сећам сваке његове реченице. Свакако да је сваком младом играчу, који тек ступа на фудбалску сцену, подршка веома битна. Имао сам ту срећу и задовољство да на почетку репрезентативне каријере будем у друштву заиста великих асова. Самим тим било ми је много лакше да идем даље.

Игром случаја за репрезентацију сте дебитовали 22. априла 1998. године против селекције Јужне Кореје. Од националног дреса опростићете се 11. октобра када ћете постати рекордер по броју  наступа (103 меча) против Јапана.

Судбина је то тако хтела да почнем и завршим репрезентативну каријеру против екипе из Азије.

На који начин доживљавате опроштај од репрезентације?

Добро знам да ће у Новом Саду бити и радости и туге. Ту утакмицу доживљавам с посебним емоцијама.  Уједно сам срећан што слободно могу да кажем да ми се остварио сваки сан, али и тужан што више никада нећу обући најдражи дрес.

Рано сте отишли из Црвене звезде са само 19 година. Да ли се присећате тих почетака?

Осећао сам се као да сам пао с Марса. Нисам познавао људе, језик, али, имао сам ту срећу да је уз мене био Синиша Михајловић. Све је од тог момента било другачије. Та ситуација ме у доброј мери подсећа на ову коју тренутно у нашем клубу има Хрват Матео Ковачић. Млад и перспективан фудбалер.

Многи кажу да сте један од ретких играча који никада није мењао однос с новинарима, заправо да је тај однос остао исти. У једну руку чисто професионалан, а у другу пријатељски.

Сада када подвлачим црту могу да кажем да сам срећан човек. Имам пријатеље које познајем и када сам из Звезде дошао у Лацио. Све некако иде из куће. Имао сам срећу да сам васпитаван на исправан начин, тако и данас ја учим моју децу.

Који Вам је најдражи гол у дресу репрезентације?

Свакако један од најдражих је онај када смо против Хрвата у Загребу играли нерешено (2:2), победа над БиХ, над Румунијом, голови против Јужне Кореје. Ипак, издвојио бих гол који сам дао Хрватима у Загребу, леђима и мало и уз помоћ Ладића.

Шта после 11. октобра. Какви су Вам даљи планови?

За сада још не размишљам о новом ангажману. Желим да се добро одморим с породицом, у сваком случају остаћу у фудбалу.

Да ли то значи да сте спремни да заједно радите са Синишом Михајловићем?

Када је реч о Михајловићу ту не могу да будем објективан. Међутим, гледано са стране могу да приметим да наша репрезентација у последње две утакмице добија једну сасвим нову физиономију. Окрећу се неке ствари набоље. Тек сада се препознаје селекторов рукопис. Знам да ће многи рећи да је сада касно, да нисмо успели да се квалификујемо за Бразил, али, то је код нас тако. Људи нису спремни да чекају и то нас много кошта. Прво морам да видим да ли ће и даље остати селектор. Сигуран сам да ћемо за годину-две имати најјачу репрезентацију у региону, спремну и за највеће домете.

Како гледате на повике упућене ФСС?

Не бих желео да коментаришем да ме неки не би добро разумели. Искрено, нисам у току догађаја, наравно тешко ми је када чујем лоше вести. Захваљујем се Фудбалском савезу Србије на свакој подршци, па и на овој коју ћу имати 11. октобра у Новом Саду,

Драган Тодоровић

-----------------------------------------------------------

У плану и опроштајни  меч на „Маракани”

Дејан Станковић је блиставу каријеру започео у Црвеној звезди, наставио у Лацију, а завршио у Интеру. Ипак, многи се с правом питају хоће ли један од најбољих Звездиних фудбалера у новијој историји одиграти опроштајни меч на „Маракани”.

– Наравно да и о томе размишљам. Највероватније следеће године, јер организација једног таквог догађаја пре свега захтева доста времена. Нека не брину моји „звездаши”, видећемо се ускоро на „Маракани”, – открио је тајну наш фудбалски ас.

-----------------------------------------------------------

Александар очевим стопама

Дејанови синови Стефан (13), Филип (11,5) и Александар (8) тренутно играју у Интеровој академији фудбала. Нема сумње да ће неко од њих једног дана кренути очевим стопама.

– Још је рано о томе говорити, али, колико видим Александар је некако најближи да ме једног дана замени.

-----------------------------------------------------------

Најбоље сам играо код Антића

Сантрач, Петковић, Антић – све су то стручњаци светске класе. Свако је у доброј мери направио оређене смернице Дејану Станковићу.

– Сантрач ми је први дао шансу да обучем дрес репрезентације и на томе сам му захвалан. Петковић је, такође, велики тренер, а најбоље сам играо код Антића. Ваљда сам био у најбољим играчким годинама.