Dramski klasici na Bitefu

Polazeći od Aristofanove komedije „Žene u narodnoj skupštini”, reditelj Nikola Zavišić je napravio jedan zapanjujući bućkuriš od predstave čiji je smisao razumu teško dokučiv (dramaturškinja Maja Pelević). Predstavu čine redovi Aristofanove komedije u koju je utkano korenito nezadovoljstvo tadašnjim društveno-političkim okolnostima (oko 392. godine p.n.e.), te koja projektuje sliku pravednijeg društva koje bi vodile žene, zatim redovi muzičkih intermeca koji su dati u formi nekakvog takmičenja, transvestitskih kabaretskih tačaka, pljusak koreografskih scena, skurilnih prikaza itd. Malo postavljena kao čitaća proba, malo kao predstava u predstavi, malo kao televizijski šou prekidan muzičkim interludijima i glasanjem za najbolju pesmu, Zavišićeva predstava se završava polučasovnim ponavljanjem horskog izvođenja pesme „Molitva” Marije Šerifović koja je navodno pobedila na muzičkom takmičenju.

U ovom neopisivom haosu scenskih znakova, subverzivno-političke vrednosti Aristofanove komedije su se potpuno pogubile, dok se predstava svela na buljuk nezgrapnih rešenja koja su opskurno zabavila jedan deo publike, dok je drugi deo zatečen u stanju apsolutne zbunjenosti. Zaklanjajući odsustvo osmišljenosti scenskog tumačenja opravdanjem da je reč o parodiji koja navodno dopušta vašarski dar-mar nesaglasnosti, objašnjavajući da je šizofrenija stila na sceni odraz društvene šizofrenije, autori su se osmelili da potpišu kreaciju ove predstave. Nama to jednostavno nije dovoljno ubedljivo opravdanje njenog postojanja.

Sa druge strane, grandioznu melodramu „Oluja” Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog (1859), epsko delo ruskog realizma koje ispisuje protest protiv društvenog licemerja, slovenački reditelj Jernej Lorenci je pročitao izvanredno precizno, osmišljeno, suptilno. Drama je scenski iščitana u savremenom tonu, skraćena je i prilagođena našem vremenu, pri čemu su u tome stabilno opstale esencijalne misli Ostrovskog, prodorni prikaz čiste osećajnosti likova (dramaturškinja Eva Mahkovic).

Lorenci je radnju smestio u prepoznatljive nam okolnosti globalne spektakularizacije, bednosti poziranja, te opšteg ukidanja privatnosti. Ne samo što likovi često komuniciraju govoreći u mikrofon i sugerišući tako, najdirektnije, javnost svojih površno glamurizovanih života, već se, takođe učestalo, klanjaju nama, publici, pokazujući da su performeri, izvođači u trivijalizovanom svetu rijaliti programa. Istovremeno, na taj način se podvlači i uloga publike kao voajera, problematizuje se gledaočeva funkcija u društvu spektakla. Upotreba mikrofona je važna i zato što dovodi do povremenog distanciranja odnosa između likova, zahlađuje ih, udaljava, doprinosi depatetizaciji, otklonu od konvencionalno zašećerenog prikaza strasti i čežnje. Pri tome, taj otklon nikako ne znači ukidanje osećajnosti, naprotiv, ona je superiorno, opipljivo predstavljena, u čemu ključnu ulogu ima sjajna igra glavnih glumaca koji predstavljaju izgnani ljubavni par. Nika Rozman oblikuje intuitivnu i hrabru Katarinu, a Primož Pirnat nekonvencionalno nezgrapnog, gotovo grotesknog ljubavnika Borisa koji je njen saučesnik u razbijanju krhke bračne fasade. Igra celog ansambla je postojano epska, pokazujuća, samoironična.

Na sceni je posebno značajna uloga četvoročlanog orkestra „Ansambl Volga” koji skoro neprestano muzički boji igru, predstavljajući nepresušno vrelo istinske osećajnosti, pa i njenog odlučnog, nedodirljivog čuvara (autor Branko Rožman). Muzika nesputano izražava intenzivnost emocija koje pakosno društvo nastoji da uguši, označava prostor slobode koji okruženje getoizira. Kada je reč o muzičkom planu, uvedeno je i izvođenje nekoliko sladunjavih narodnih pesama koje u ironičnom tonu veličaju lepote Slovenije – na taj način se diskretno markiraju i lokalna značenja radnje. Lorencijeva „Oluja” je kompaktan spoj lokalnog i univerzalnog, klasičnog i savremenog, konkretnog i metaforičkog, istorijskog i budućeg, slojevita slika ljubavi kao nepotrošivog materijala u svetu trošnih, privremenih i prolaznih vrednosti