Koncert koji je vredelo čekati

Na Kolarcu je u sredu 18. septembra održano prvo autorsko veče Vladana Radovanovića. Ovaj podatak ne bi bio tako zanimljiv da jedan od naših najznačajnijih kompozitora i višemedijskih umetnika nije svoj prvi autorski koncert doživeo tek u 81. godini.

Velika je kreativna i vitalna snaga Vladana Radovanovića, ali činjenica da jedan značajni umetnik, čija je delatnost u mnogo čemu pionirska, treba da sačeka devetu deceniju života ne bi li imao koncert posvećen svom stvaralaštvu, govori više o nama i našem (anti)odnosu prema umetnosti i kulturi. Koncert su zajednički organizovali Udruženje kompozitora Srbije, Muzička produkcija RTS-a i Jugokoncert.

Okupljen je veliki i raznovrstan izvođački aparat predvođen Horom i Simfonijskim orkestrom RTS-a pod upravom Bojana Suđića, a sudelovali su i ansambl Flautino Lola Klasik kojim rukovodi Ljubiša Jovanović, pijanistkinje Neda Hofman i Bojana Dimković, sopran Ivana Karagunović, Milivoje Veljić na klaviru, Dejan Subotić na čelesti, te perkusionisti Srđan Palačković, Ivan Marjanović i Stefan Lubarda. Napomenimo da su svi muzičari uložili vidan trud da savladaju Radovanovićeve partiture, a da je ovaj napor ispraćen i dobrim programskim tekstom muzikološkinje Melite Milin.

Pomenuti umetnici su izveli Radovanovićeva dela nastala u rasponu od 1952. godine do kompozicije Sideral iz prošle godine. Do sada neizvođena Sonata za dva klavira, čelestu i udaraljke, nastala je u periodu dok je Radovanović još bio na studijama. U drugom stavu se prvi put pojavljuju iscrtane stožerne karakteristike autorovog muzičkog modernizma: tesni harmonski slog i sekundni pomaci, uklapajući se u generalni trend muzike pedesetih godina 20. veka, posebno one iz srednje i istočne Evrope. Otuda i određena estetička simpatija prema Beli Bartoku, kome je Sonata posvećena, odnosno estetička koincidencija sa autorima poput Ligetija ili Pendereckog.

Ovo delo i danas zvuči sveže, svojim bogatim i neobičnim koloritom i rešenjima. Posebno zanimljiva bila je i kompozicija Evolucija za 18 gudača iz 1970, u kojoj se ogledala zrela Radovanovićeva stvaralačka ličnost. Naime, u godinama posle Sonate Radovanović će izgraditi svoj princip „hiperpolifonije“ i preferenciju prema „kosmičkom plemenu zvuka“. Sva dela koja su izvedena tokom večeri nose ove karakteristike, tako da su slušaoci, od Sonate, preko Devetoglasa iz 1958/59, pomenute Evolucije, zatim sintezijskog dela Sazvežđa koje smo gledali kao projekciju TV snimka iz 1997. godine, do Glasova Zemljana za mešoviti hor i orkestar mogli da prate konzistentnu i samosvojnu Radovanovićevu poetiku.

U tu liniju upisala se i kompozicija Sideral nastala prošle godine, koja je pokazala da Radovanović i danas ima kreativnu iskru koja pleni i obogaćuje našu muzičku zbilju. Vredelo je čekati Radovanovićevo autorsko veče. Istovremeno, ono je i upozorenje da je za savremenu muziku od presudnog značaja da se koncerti naših stvaralaca izvode češće kako bi bili poligoni za dalji razvoj poetike, a ne samo izolovani momenti u kojima se dešava odblesak prošlosti i zahvalnost da među nama ima još stvaralačkih ličnosti poput Vladana Radovanovića.