Концерт који је вредело чекати

На Коларцу је у среду 18. септембра одржано прво ауторско вече Владана Радовановића. Овај податак не би био тако занимљив да један од наших најзначајнијих композитора и вишемедијских уметника није свој први ауторски концерт доживео тек у 81. години.

Велика је креативна и витална снага Владана Радовановића, али чињеница да један значајни уметник, чија је делатност у много чему пионирска, треба да сачека девету деценију живота не би ли имао концерт посвећен свом стваралаштву, говори више о нама и нашем (анти)односу према уметности и култури. Концерт су заједнички организовали Удружење композитора Србије, Музичка продукција РТС-а и Југоконцерт.

Окупљен је велики и разноврстан извођачки апарат предвођен Хором и Симфонијским оркестром РТС-а под управом Бојана Суђића, а суделовали су и ансамбл Флаутино Лола Класик којим руководи Љубиша Јовановић, пијанисткиње Неда Хофман и Бојана Димковић, сопран Ивана Карагуновић, Миливоје Вељић на клавиру, Дејан Суботић на челести, те перкусионисти Срђан Палачковић, Иван Марјановић и Стефан Лубарда. Напоменимо да су сви музичари уложили видан труд да савладају Радовановићеве партитуре, а да је овај напор испраћен и добрим програмским текстом музиколошкиње Мелите Милин.

Поменути уметници су извели Радовановићева дела настала у распону од 1952. године до композиције Сидерал из прошле године. До сада неизвођена Соната за два клавира, челесту и удараљке, настала је у периоду док је Радовановић још био на студијама. У другом ставу се први пут појављују исцртане стожерне карактеристике ауторовог музичког модернизма: тесни хармонски слог и секундни помаци, уклапајући се у генерални тренд музике педесетих година 20. века, посебно оне из средње и источне Европе. Отуда и одређена естетичка симпатија према Бели Бартоку, коме је Соната посвећена, односно естетичка коинциденција са ауторима попут Лигетија или Пендерецког.

Ово дело и данас звучи свеже, својим богатим и необичним колоритом и решењима. Посебно занимљива била је и композиција Еволуција за 18 гудача из 1970, у којој се огледала зрела Радовановићева стваралачка личност. Наиме, у годинама после Сонате Радовановић ће изградити свој принцип „хиперполифоније“ и преференцију према „космичком племену звука“. Сва дела која су изведена током вечери носе ове карактеристике, тако да су слушаоци, од Сонате, преко Деветогласа из 1958/59, поменуте Еволуције, затим синтезијског дела Сазвежђа које смо гледали као пројекцију ТВ снимка из 1997. године, до Гласова Земљана за мешовити хор и оркестар могли да прате конзистентну и самосвојну Радовановићеву поетику.

У ту линију уписала се и композиција Сидерал настала прошле године, која је показала да Радовановић и данас има креативну искру која плени и обогаћује нашу музичку збиљу. Вредело је чекати Радовановићево ауторско вече. Истовремено, оно је и упозорење да је за савремену музику од пресудног значаја да се концерти наших стваралаца изводе чешће како би били полигони за даљи развој поетике, а не само изоловани моменти у којима се дешава одблесак прошлости и захвалност да међу нама има још стваралачких личности попут Владана Радовановића.