Opera o Konstantinu biće moderna

Don Marka Frizinu, rimskog kompozitora, susreli smo juče u Narodnom pozorištu u Beogradu, na završnoj probi pred premijerno izvođenje njegove opere „In Hoc Signo“ (Pod ovim znakom), nastale po libretu i u režiji Dejana Miladinovića. Ovaj muzički spektakl posvećen životu imperatora Konstantina, videćemo na velikoj sceni našeg nacionalnog teatra 8. oktobra u 19.30, kao završnu svečanost proslave 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, kojoj će prisustvovati predsednik Tomislav Nikolić, patrijarh srpski Irinej, predstavnici verskih zajednica, visoke zvanice iz javnog i političkog života. Marko Frizina je muzički direktor Papskog Lateranskog hora, kao kompozitor se oprobao u brojnim žanrovima, iza sebe ima bogat opus sakralne muzike. Napisao je 20 oratorijuma koje je izveo pred papama Jovanom Pavlom Drugim i Benediktom Šesnaestim. Komponovao je za TV serijale i filmove sa religijskim temama u kojima su učestvovali Ben Kingsli i Ričard Haris. Ima iskustvo i sa rok mjuziklom „Božanstvena komedija“ po Danteu, a stvarao je i za poznate pevače kao što je Mina i pisao aranžmane za Andreu Bočelija.

Poželeli ste da baš Vi komponujete operu „In Hoc Signo“? Da li Vas je inspirisao libreto, lik Konstantina, ili čin njegovog preobraženja? –Libreto sadrži važnu i višeslojnu priču, ne samo o istorijskom događaju pre 1.700 godina, već značajnu i za naše vreme. Najviše me je u Miladinovićevom libretu dirnula ideja o nadi koja se rađa u vremenima krize i velike patnje. Muzika u jednoj operi ima ulogu da stvara osećanja, koja su skrivena u rečima. A ovaj tekst sadrži takve emocije u sebi, koje je moguće muzikom preneti u naše vreme i dotaći srce svakoga. Krst kao simbol ljubavi i bratstva poručuje da se u njemu ljudi mogu pronaći i danas. Lepo je i to što je gospodin Miladinović pravoslavac, a ja sam katolik, ali ni jednog trenutka u radu nismo imali osećanje da između nas postoje razlike. „In Hoc Signo“ u vašoj zemlji gde su ljudi živeli u velikim patnjama nosi poruku nade, ljubavi i prijateljstva.

Šta ste od osobina Konstantina, njegove majke Jelene i supruge Fauste, posebno istakli svojim muzičkim rukopisom?

Jelena je žena i majka koja sa sobom nosi mir i ljubav, Fausta je nemiran lik, kontradiktorna je i želi da bude verna svom mužu, ali je u isto vreme zaljubljena u njegovog sina. Konstantin je čovek od vlasti, moćan, koji unutar politike i različitih namera otkriva da vera njegove majke može da ima veliki značaj, za njega i njegovo carstvo. Važan momenat je kada Konstantin sreće Uhodu koji se pred njim moli. Ta molitva dotiče imperatorovo srce i on shvata ono što njemu samom nedostaje. Na kraju života prihvata hrišćanstvo prepuštajući se i govoreći: „Gospode, ti si pobedio!“. Za kraj deca pevaju himnu sa rečima: „Mi smo seme nade“.

Potičete iz zemlje gde je opera cenjena, Vi prvi put komponujete u toj muzičkoj formi. Da li ste uneli neke novitete? –Opera je vrlo popularan žanr, ali je u poslednje vreme komponovanje opere postalo intelektualna stvar, stvar racija. U ovom delu koje ćete videti želeo sam da napravim muziku blisku osećanjima, ali da bude i moderna i popularna. Muzikom se može mnogo reći, pričati o nadi, bratstvu i veri, kao u ovom slučaju. Želeo bih da podvučem da je ovo prvi put da se stvara opera bazirana na veri, nadi i bratstvu, a pisana je na klasičan način, sastavljena od 15 slika, sa prvom scenom rođenja paganina i poslednjom – rađanjem hrišćanina.

Vi ste muzički direktor Papskog Lateranskog hora, kako izgledaju vaše dužnosti?

Kapelnik sam i radim sa horom u katedrali San Đovani in Laterano, u rimskoj diaceziji. Mnogo puta i u službi pape, a to se dešava zato što je Rim, čudesan grad. Prošlo je tri decenije od kako sam formirao hor koji broji 250 članova, sa kojima imam puno koncerata u Italiji i inostranstvu. Želim pomoću muzike da govorim o veri, jer je to čin ljubavi. Pišem puno muzike raznovrsnog žanra, čak i za neke važne pevače, kao što je Mina, koja je pevala „Magnifikat“, a pisao sam i aranžmane za Andreu Bočelija, potom filmsku, ali i muziku za koncerte i mise. Bio sam zadovoljan kad sam čuo da se moje pesme prevode i izvode u Hong Kongu, na Haitiju, u Turskoj. Moja muzika govori sve jezike i putuje tamo gde ja nikada nisam bio.

------------------------------------------------------------------

„In Hoc Signo“ tri večeri uzastopno

Operu „In Hoc Signo“, po libretu i u režiji Dejana Miladinovića, na muziku don Marka Frizine, izvešće ansambl Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, pod dirigentskom palicom Dejana Savića, 8, 9. i 10. oktobra na sceni nacionalnog teatra. U velikom solističkom ansamblu izdvajaju se uloge cara Konstantina (bariton Marko Kalajanović, u alternaciji Vuk Zekić), Jelene (mecosopran Nataša Jović), Fauste, druge Konstantinove žene (sopran Suzane Šuvaković Savić). Konstantin Kostjukov potpisuje koreografiju, dok će kostime iz fundusa Narodnog pozorišta obogatiti Makedonska Opera i Balet iz Skoplja i Opera Hrvatskog narodnog kazališta iz Osijeka. Scenografi su Dejan Miladinović i Miraš Vuksanović.