Teret neažurnosti

Uz napomenu da načelno delim mišljenje uvaženog kolege Šoškića, izneto u tekstu ,,Zloupotreba krivičnog prava”, a koje se odnosi na postupanje ne samo tužilaštava već i sudova u odnosu na lica koja su okrivljena za zloupotrebu službenog položaja, ipak smatram da je njegova kritika upućena u pogrešnom smeru. Pokušaću da objasnim zašto.

Najpre, u pogledu ljudskih prava okrivljenih, koja su po klasifikaciji Evropskog suda za ljudska prava relativnog karaktera, problem nije moguće posmatrati izolovano od interesa javnog poretka. U konkretnom slučaju, taj interes je da potencijalni izvršioci krivičnih dela ne budu abolirani od gonjenja samo zato što je došlo do, rekao bih,prvenstveno tehničke promene zakonskog teksta. Dakle, nije razumno očekivati da bilo koja država tumači ljudska prava suprotno svrsi zbog koje su ustanovljena, pa stoga verujem da ni zahtevi za odustajanje od gonjenja po osnovu promene zakona nisu sami po sebi dovoljni. Niti bi nam to Evropa previše zamerila.

Međutim, i pored toga, činjenica je da se u Srbiji zaista sprovodi zloupotreba krivičnog prava, ali ne zakonskim tekstom već usaglašenom praksom tužilaštava i sudova. Reč je naime o svesnom kršenju zakona od strane tužilaštava, koje se svesno toleriše od strane sudova, i to u situacijama kada se svakom okrivljenom ponaosob prebacuje teret neažurnosti i neorganizovanosti tužilaštava. O čemu je ovde reč?

Stupanjem na snagu novog zakona, tužilaštva su imala obavezu da promptno preciziraju optužne akte, a tamo gde to nisu učinila, greškom pojedinih tužilaca, sud je morao obustaviti postupak zbog činjenice da krivično delo zloupotrebe službenog položaja više ne postoji za odgovorna lica. Međutim, to nije učinjeno. Posledica tog nečinjenja jestesituacija u kojoj se nemali broj okrivljenih i po više meseci goni za nepostojeća dela a da to ne smeta sudovima.

S druge strane, tamo gde je promenjena nadležnost tužilaštava(predmet je, zbog zakonskih promena, sa višeg prešao u nadležnost osnovnog tužilaštva), viša tužilaštva svesno propuštaju da se oglase nenadležnim, pa svesno podnose nenadležnom sudu precizirani akt, pa se viši sud takođe svesno oglašava nenadležnim i predmet upućuje osnovnom sudu. Tokom svih tih radnji, sprovedenih s ciljem da se tužilaštvima olakša posao, nikome ne pada na pamet da obustavi postupak koji traje povodom nepostojećeg dela, što je zakonska obaveza .

Ovakvo postupanje prevazilazi granice kršenja prava pojedinaca, i dovodi u sumnju ne samo princip podele vlasti već i funkcionisanje vladavine prava. Promena zakona je, naime, obelodanila dve bolne činjenice: prvu, da okrivljene u Srbiji zajednički gone i sudovi i tužilaštva, gde sudovi, više nego ikad, čine produženu ruku tužilaštava; i drugu, da priča o nezavisnom pravosuđu i uspešnoj tužilačkoj istrazi predstavlja tek puku želju. To donekle potvrđuje i predlog za potencijalnu „prekvalifikaciju” istražnih sudija u tužioce.

Zaključak je jasan. Ukoliko naši sudovi ne shvate da tužilaštva moraju odgovarati zbog svojih propusta, i da se ti propusti moraju ponekad sankcionisati i oslobađanjem okrivljenih, tužioci nikada neće promeniti svoj način rada. Zato ćemo i dalje imati situaciju u kojoj je sudija uvek kriv kad primeni zakon i oslobodi okrivljenog, pri čemu tužilac, koji je loše zastupao interes države, nikada nije odgovoran. A kod takvog stanja stvari, zakoni nam ni ne trebaju.

*Advokat