Терет неажурности

Уз напомену да начелно делим мишљење уваженог колеге Шошкића, изнето у тексту ,,Злоупотреба кривичног права”, а које се односи на поступање не само тужилаштава већ и судова у односу на лица која су окривљена за злоупотребу службеног положаја, ипак сматрам да је његова критика упућена у погрешном смеру. Покушаћу да објасним зашто.

Најпре, у погледу људских права окривљених, која су по класификацији Европског суда за људска права релативног карактера, проблем није могуће посматрати изоловано од интереса јавног поретка. У конкретном случају, тај интерес је да потенцијални извршиоци кривичних дела не буду аболирани од гоњења само зато што је дошло до, рекао бих,првенствено техничке промене законског текста. Дакле, није разумно очекивати да било која држава тумачи људска права супротно сврси због које су установљена, па стога верујем да ни захтеви за одустајање од гоњења по основу промене закона нису сами по себи довољни. Нити би нам то Европа превише замерила.

Међутим, и поред тога, чињеница је да се у Србији заиста спроводи злоупотреба кривичног права, али не законским текстом већ усаглашеном праксом тужилаштава и судова. Реч је наиме о свесном кршењу закона од стране тужилаштава, које се свесно толерише од стране судова, и то у ситуацијама када се сваком окривљеном понаособ пребацује терет неажурности и неорганизованости тужилаштава. О чему је овде реч?

Ступањем на снагу новог закона, тужилаштва су имала обавезу да промптно прецизирају оптужне акте, а тамо где то нису учинилa, грешком појединих тужилаца, суд је морао обуставити поступак због чињенице да кривично дело злоупотребе службеног положаја више не постоји за одговорна лица. Међутим, то није учињено. Последица тог нечињења јестеситуација у којој се немали број окривљених и по више месеци гони за непостојећа дела а да то не смета судовима.

С друге стране, тамо где је промењена надлежност тужилаштава(предмет је, због законских промена, са вишег прешао у надлежност основног тужилаштва), виша тужилаштва свесно пропуштају да се огласе ненадлежним, па свесно подносе ненадлежном суду прецизирани акт, па се виши суд такође свесно оглашава ненадлежним и предмет упућује основном суду. Током свих тих радњи, спроведених с циљем да се тужилаштвима олакша посао, никоме не пада на памет да обустави поступак који траје поводом непостојећег дела, што је законска обавеза .

Овакво поступање превазилази границе кршења права појединаца, и доводи у сумњу не само принцип поделе власти већ и функционисање владавине права. Промена закона је, наиме, обелоданила две болне чињенице: прву, да окривљене у Србији заједнички гоне и судови и тужилаштва, где судови, више него икад, чине продужену руку тужилаштава; и другу, да прича о независном правосуђу и успешној тужилачкој истрази представља тек пуку жељу. То донекле потврђује и предлог за потенцијалну „преквалификацију” истражних судија у тужиоце.

Закључак је јасан. Уколико наши судови не схвате да тужилаштва морају одговарати због својих пропуста, и да се ти пропусти морају понекад санкционисати и ослобађањем окривљених, тужиоци никада неће променити свој начин рада. Зато ћемо и даље имати ситуацију у којој је судија увек крив кад примени закон и ослободи окривљеног, при чему тужилац, који је лоше заступао интерес државе, никада није одговоран. А код таквог стања ствари, закони нам ни не требају.

*Адвокат