Povest o sreći

Iskustvo sreće je, najčešće, neiskazivo. Bilo da podrazumeva spokoj skromnosti i jednostavnosti, proizašlih iz svesti o značaju ničim ugroženog života i zdravlja – ponad svih i pre svih drugih vrednosti, bilo da podrazumeva ekstazu, ushit, zanos i blaženstvo, iskustvo sreće, u svojoj složenoj punoći, izmiče rečima. To, međutim, ne znači da se o sreći ne može govoriti i pisati. Naprotiv. Neiskazivost sreće je izazov ne samo za poeziju, muziku, slikarstvo i sve druge umetnosti, već i za filozofiju, koja, u svojim raznim vidovima, mišlju obuhvata i ispituje kako fenomen i doživljaj, tako i sve vrste umetničkih, simbolički posredovanih, izraza sreće. Doživljaji sreće, umetnička ostvarenja koja nastoje da je izraze i filozofska misao o sreći, predstavljaju, najzad, svi zajedno, izazov za istoričare kulture, a jedan zanimljiv, i ubedljiv, odgovor na takav izazov predstavlja knjiga "Istorija sreće" Darina Mekmana, koja se nedavno pojavila u izdanju Geopoetike.

Reč je o interdisciplinarnom pregledu mišljenja o sreći u kulturama Zapada, koje su proizašle iz helenske i judeo-hrišćanske tradicije, a približavaju se, u aktuelnoj savremenosti, opštem stanju duha prikazanom u negativnoj utopiji "Vrli novi svet" Oldusa Hakslija. Već i ove granične tačke ukazuju na to da autor glavna uporišta nalazi u istoriji religije, filozofiji i književnosti, ali se, uporedo, bavi i odgovarajućim vidovima prikazivanja i percepcije sreće u vizuelnim umetnostima i u muzici. "Istorija sreće", tako, ima sve odlike uzorne studije iz kulturne istorije – proizvod je velike autorske erudicije i doprinosi formiranju čitalačke erudicije, a zahvaljujući Mekmanovom umeću pripovedanja, čita se kao kakva razgranata priča, u koju su utkane i pojedine anegdote. Sve to "Istoriju sreće" čini zanimljivom lektirom kako zahtevnih, obrazovanih čitalaca, tako i onih kojima će upravo Mekman približiti glavne tokove mišljenja o sreći.

Knjiga je zamišljena kao jedna od mogućih povesti shvatanja sreće i ne pretenduje na sveobuhvatnost. Mekman piše iz perspektive nekoga ko pripada kulturi Zapada i za druge pripadnike iste kulture. Računajući na taj okvir, ne upušta se u razmatranje vizantijske tradicije, niti uzima u obzir filozofske i religiozne tekovine Srednjeg i Dalekog istoka. U usmerenosti na zapadni kulturni krug može se, međutim, videti i jedna neposredna korist za naše čitaoce u datom trenutku. Ova knjiga, naime, može predstavljati svojevrsnu pripremu za vreme koje nastupa, i za kulturu koju sa sobom nosi, kako u smislu sagledavanja čovekovog položaja u svetu u kontekstu zapadne filozofije, tako i u vidu upozorenja da konzumentski svet, u kojem se sreća pojavljuje kao neka vrsta sveprisutnog imperativa, ne raspolaže sredstvima za "instant sreću", već da, naprotiv, ukoliko sebe smatra samodovoljnim, donosi obespokojavajuću prazninu ništavila.

U tome je, čini se, i najveća vrednost ove knjige – u krugu koji opisuje. Mekmanova istorija počinje Herodotovom pričom o prebogatom, moćnom lidijskom kralju Krezu, kome atinski mudrac Solon nije hteo da potvrdi da je on, Krez, najsrećniji čovek na svetu, već mu je naveo primere ljudi relativno skromnih sudbina koji su uspešno savladavali životne nedaće i časno umrli neposredno nakon sopstvenih najvećih postignuća. Životom upravlja neizvesnost i čovek se ne može smatrati srećnim sve do same smrti, bila je Solonova poruka, a Krezov dalji život je to samo potvrdio.

Uzbudljivi su putevi kojima nas Mekman, potom, vodi, ispitujući Sokratovu i Platonovu erotologiju, Aristotelovu etiku, epikurejska i stoička shvatanja sreće, alternativu blaženstva u duhu koju je donelo hrišćanstvo, renesansnu afirmaciju dostojanstva čoveka i savremenu joj misao o protivrečnim "slastima melanholije", nastajanje modernog individualizma, racionalizma i prosvetiteljstva. Poseban rukavac priče čine libertenski ekstremi De Sada, Kazanove i Lametrija. A poseban stanovište Žan-Žaka Rusoa da sreća nije – uživanje. Tu su, zatim, paradoksi romantizma. A potom vrlo zanimljivo poglavlje "Liberalizam i njegove nelagode". Tu je i preispitivanje utopijskih ideja u "Građenju srećnih svetova". Sreća je ispitana i iz perspektive Darvinove teorije. I u kontekstu složenih protivrečnosti Ničeove misli. I u svetlu dinamike Frojdovih principa "zadovoljstva" i "realnosti".

Naposletku dolazi poglavlje pod naslovom "Srećan kraj" koje počinje citatom apsurdnog dijaloga iz Beketove drame "Čekajući Godoa". Vladimir i Estragon se pretvaraju da su srećni i pitaju se: "Šta ćemo sada da radimo, sad kad smo srećni?" Odličan uvod za savremeno stanje duha koje odgovara Ničeovom izrazu "religija udobnosti", za sociološke i psihološke statistike koje pokazuju da razvoj tehnologije, kao ni materijalno obilje, ne utiču bitno na subjektivni doživljaj sreće. I tu se krug zatvara. Ni veliki lidijski Krez, ni svaki mali svakodnevni "Krez" savremenog sveta, ne može dobiti potvrdu da je "najsrećniji", baš kao što to ni sam ne oseća. Valja im, kao i svima, razviti spremnost da se prihvate neizvesnost, čežnja, traganje, nespokoj, svest o tome da su pitanja o sreći postojano otvorena, da su odgovori mnogostruki i protivrečni, da ih, u najboljem slučaju, treba tražiti kod pesnika, koji pak, o sreći, pitaju one koji se – vole.