Žene koje su trpele nasilje

„Došao je da prosi moju sestru, ali je oženio mene”, počinje ispovest žena koja je trpela zlostavljanje supruga. Trpela je koliko je mogla, pa ga je ubila. Njena sapatnica kazala je: „Došao je kod moga oca i majke, s namerom da se ženi. Dali su me bez moje volje jer me bije glas da sam razvedena.” Treća se s gorčinom prisetila da se udala za svog profesora s fakulteta. Još jedna u nizu paćenica rekla je: „Doveo je devojku da joj u salonu kod mene pletem kikice. Nju sam uredila, a u njega se zaljubila i dotakla dno jednog dna.” Sledeća u ispovedaonici gorko je procedila: „Upoznala sam ga u kafiću, bio je ortak moga druga.” Žena do nje se nadovezala: „Mene je s budućim mužem i najvećim zlom spojila drugarica.” Medicinska sestra upoznala je svoju pogrešnu ljubav u domu zdravlja.

Ovih sedam žena dele istu sudbinu. Njihove priče sabrane su u komadu „Trpele”, koji je sinoć premijerno izveden na Novoj sceni u Beogradskom dramskom pozorištu, koje otvara svoju jesenju sezonu. Komad je nastao po tekstu Milene Depolo i Bobana Skerlića, koji potpisuje i režiju.

Predstava se bavi nasiljem nad ženama i nastala je na osnovu dokumentarnog materijala – autentičnih ispovesti žena žrtava nasilja. Osnovna tema je trenutak u kome su te žene, pošto su dugo trpele, odlučile da se konačno suprotstave nasilju svojih partnera nasiljem. U pitanju je socijalno angažovan projekat, kome je cilj da podstakne na podizanje svesti o ovom problemu.

Žene koje su nalaze u zatvoru jer su ubile svoje zlostavljače igraju Jadranka Selec, Danica Ristovski, Milena Pavlović, Milica Zarić, Nataša Marković, Slađana Vlajović i Ivana Nikolić.

Uz istinite i potresne priče žena iz različitih socijalnih slojeva pružen je pozorišni pogled na jedan ozbiljan društveni problem.

Autentične ispovesti koje su korišćene u komadu deo su istraživanja koje je Helsinški odbor sproveo u zatvoru, gde kaznu služe žene koje su ubile svoje zlostavljače. U procesu nastanka predstava nije imala unapred ispisan tekst drame. Pošlo se od ispovesti žena, ali se vodilo računa i o tome da se razume i nasilnik.

Publici su dramatične priče predočene jednostavnim jezikom i songovima.

Kako bi predstava bila autentičnija, glumački ansambl se pripremao gledajući dokumentarne filmove o ženama u zatvoru.

Reditelj Skerlić je u programu naveo niz stavki kada muškarci u svom gnevu „imaju pravo” da dignu ruku na ženu: ako žena pogreši, ako se pravi fina, ako je ravnodušna, ako se nećka, pa čak i ako je voli...

A, one, žene, na robiji su a nisu lopovi ni razbojnici. Nisu ubice, a ubile su. Ubile su kada više nisu mogle ili nisu htele da trpe. Zašto su do tada trpele? Ko je kriv za to?

Skerlić priznaje da je kriv i on koji je ovaj komad napisao i svi mi što pripadamo društvu koje smatra da žena pripada muškarcu, da svako ima pravo da radi šta hoće u svoja četiri zida, da je razvod sramota, da muškarac ne sme biti slab, a žena slobodna. Krivi smo što okrećemo glavu jer ne treba da se mešamo, zato što su nam male batine prihvatljive, a pristajemo da postoji makar jedan prihvatljiv razlog da muškarac bije ženu.

Depolo je podsetila da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasilja u porodici. Svaka druga trpi psihičko zlostavljanje, a svaka četvrta je bar jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici.

Možda će ova predstava o potresnim sudbinama pomoći da se nasilju stane u kraj i da pred nesrećama ljudi oko nas ne zatvaramo oči.

Premijeri su prisustvovale mnogobrojne ličnosti iz javnog života zemlje.

Ovo je prva od četiri nove predstave koje će se prema najavi Maše Mihailović, direktorke BDP-a, naći na sceni pozorišta do kraja godine.