Dala grad za selo i Marka

Gornji Milanovac – Vajkamo se kako nam je selo pusto, bez mladosti. Tačno, ali nije svuda tako, a moglo bi, ugledajući se na primere koji slede, da ne bude nigde. Tri su ispod Suvobora, jedan iz Gornje Gruže.

Najpre u Gornje Banjane, u Alempijeviće, kod Nevene i Srđana.

– Još kao mali, znao sam da ću ostati na očevini, da ću biti svoj na svome. Istina, bio sam primljen na posao u grad, ali sam se, na dva sata pred ulazak u fabriku, predomislio; nisam mogao sebe da zamislim u gradu – priča Srđan.

Na naše pitanje kako su odlučili da spoje sudbine, oboje su se pogledali i zasmejali.

– Pretprošle godine, dan pred veliki sneg, Srđan me je nagovorio da pođem za njega. Moji roditelji su govorili da sam još mlada, da ima vremena za udaju, ali meni se nije čekalo to „vreme”, jer vreme je kad se ukaže prilika. Znate, momak se ženi kad hoće, a devojka se udaje kad može. I tako, bez znanja roditelja, ja iz svog Ozrema (susedno selo) dođem u Banjane – opisuje nam Nevena.

Srđan, ne skidajući osmeh s lica, dovršava nam Neveninu priču:

– Te noći i ujutru napadao je toliki sneg da se iz kuće nije moglo napolje. Njeni su bili ljuti, ali zbog snega nisu mogli da traže svoju kćerku. A dok je odjugovilo i smetovi se otopili, tašta i tast su se odljutili. A onda je na svet došla Lana.

Mlada snaha se hvali svekrom i svekrvom i kaže da priča kako dve ili tri generacije ne mogu da žive složno pod istim krovom važi samo za gradske porodice.

Od Alempijevića u Nikoliće, kod Ljubice i Marka. Oni su svoje sudbinsko „da” izrekli pre nekoliko meseci. Pohvalismo ih, ali dodadosmo da je veću „žrtvu” podnela mlada, jer je dala grad za selo i mladoženju.

– Hoćete da kažete da sam je prevario, a nisam. Ja sam oduvek voleo traktor, a to je govorilo da iz sela neću. A Ljubica je, pre udaje, dolazila iz grada u našu kuću, znala je šta je čeka i dopalo joj se. Evo, pitajte je da li čezne za ulicama i višespratnicama – govori nam Marko, uveren da se Ljubica nije pokajala.

Onda mlada nevesta priča kako je valjalo da se štošta nauči, jer „nije više bilo mame”.

– Nije baš da nisam ništa znala, ali sam mnogo od svekrve naučila. Nisam, recimo, znala da mesim hleb, nije mi u gradu to trebalo; skočiš do prve prodavnice i kupiš veknu. Svekrva Vera me je i tome naučila, sad sam ponosna što znam da umesim pravi domaći hleb. A, da vam kažem, nije u gradu život cveće: ljudi rade za male plate, ostaju bez posla, nerviraju se. Ovako, ovde, radimo na svom imanju, koliko zaradimo toliko imamo, niko nam ne preti otkazom. U porodici se odlično slažemo, a to je, valjda, najvažnije.

Ljubica i Marko Nikolić

Erići na jednom od obronaka Suvobora tradicionalno su krompiraši. A to znači: velike njive i mnogo posla. Toga se dvadesetogodišnji Živojin nije plašio kad je, posle osmoletke, odlučio da ostane na očevini.

– I moj deda Živojin, čije ime nosim, gajio je krompir.Kod nas je porodični običaj da smo dobri krompiraši, a narod kaže da je bolje selo zapaliti nego običaj pokvariti. Dok sam ja sa radnicima u njivi, Ilijana je sa mojom majkom i bakom kod kuće. Ima dana kada imamo po 15 radnika, i nije lako spremiti obroke za sve njih – ozbiljno nas uverava mladi poljoprivrednik.

A Ilijana? To je sedamnaestogodišnja lepša polovina Živojinova. Oženio se rano, jer, po shvatanju patrijarhalne porodice, čovek nije čovek dok se ne oženi, a ko rano doručkuje i rano se oženi, taj se ne kaje.

– I ja sam dete sa sela. Živojin i ja smo se zabavljali nešto više od godine, a kad sam došla u Eriće, sve sam znala da uradim. Priča o tome kako devojke beže u grad i kako one iz grada nisu za seljaka, čista je predrasuda. Evo, kod nas u Polomu i još nekim selima ima više momaka koji su se oženili školovanim devojkama iz grada i sve su se snašle. Što se tiče mene, moji roditelji su mi prepustili da izaberem hoću li se udati u grad ili selo – odvažno nam priča Ilijana.

Oboje mladih Erića smatraju da život u gradu niti je bolji niti kvalitetniji. Onako je kako se ko snađe, koliko i šta radi. I, kad se ukućani slažu, onda nema toga što se ne može.

A šta se desi kad se njih dvoje u ponečemu ne slože, kad mladoženja kaže „košeno”, a mlada „striženo”, pitamo ih u šali.

– E, onda ja popustim – šalom odgovara Živojin.

A u gružanskom Lipovcu zatekosmo Žiloviće, Anu i Nemanju. Nemanja je rođen u gradu, završio tamo srednju školu, majku i oca je ostavio u Gornjem Milanovcu i došao na dedovinu.

– U druga domaćinstva, vikendom, deca dolaze iz grada da pomognu roditeljima, a kod mene je obratno: moji roditelji dolaze iz grada da pomognu sinu u selu – kaže Nemanja.

Ana je u Lipovac došla s Rudnika, iz planinskog sela Varnice, i nije joj trebalo da se privikava na seoske poslove. Pomaže Nemanji da obradi desetak hektara oranica i uzgaja desetak grla krupne stoke, a stigne svakodnevno da 50 litara mleka pretvori u sir. Tako je isplativije, za njen sir se zna i sve proda na kućnom pragu. Usput, sprema drugaka Milana u školu i stara se za dvogodišnjeg sina Nikolu. Njihovi sinovi nisu bez društva, malo koje selo u ovom kraju ima toliko dece – za proteklih nekoliko godina u Lipovcu je bilo 28 krštenja, mada u ovom kraju ima sela u kojima godinama nije zaplakalo novorođenče.

I tako, ako bismo išli od sela do sela oko Suvobora, Rajca, Rudnika i u Gruži, otkrili bismo još domaćinstava u kojima pod istim krovom žive i za istom trpezom ručavaju tri, čak i četiri generacije. Stariji su presrećni zbog toga. Kažu: „Nek su sa nama, pa nek ništa ne rade (a rade, bogami), lakša nam je starost. Od starosti i bolesti, samo je samoća teža”.