Srpski snimatelj u vihoru alžirske revolucije

Alžir i dalje odaje počast Stevanu Labudoviću, beogradskom penzioneru sa Miljakovca. Labudović je kao snimatelj "Filmskih novosti" iz Beograda tri godine, od 1959. do 1962, boravio u ovoj severnoafričkoj zemlji, dok je tamo buktala revolucija i Front za nacionalno oslobođenje vodio bitku za nezavisnost. Njegove filmske reportaže o borbama alžirskih ustanika gledao je ceo svet sa velikim interesovanjem, pa je on tako ovekovečio taj istorijski period u postojanju Alžira. Zato ga tamo smatraju ravnopravnim borcem za oslobođenje te zemlje, dodeljujući mu brojna visoka zvanja i odajući mnoge počasti.

Od stvaranja nezavisnosti Alžira, 1962. godine, Stevan Labudović je više puta bio pozivan da sa suprugom Ružicom kao gost predsednika države ili predsednika vlade duže boravi u "svojoj drugoj otadžbini". Pre pet godina Stevan i Ružica su, povodom četiri decenije nezavisnosti te zemlje, bili gosti Nacionalnog arhiva Alžira.

– Ove godine dobili smo poziv od Ministarstva odbrane, što nas je malo iznenadilo. Negde početkom maja otputovali smo u Alžir da učestvujemo u svečanostima povodom 45 godina nezavisnosti zemlje. Za sve vreme puta kopkalo me je pitanje: zašto nas u goste zove Ministarstvo odbrane? Tek kad smo sleteli u grad Alžir, od mojih pratilaca sam saznao da će nam domaćin biti ministar odbrane, lično. Kako se zove taj gospodin, upitao sam. Genejzi Malek, rekoše. Ooo, tek tada mi je sve bilo jasno. Ministar Malek je moj ratni drug, sate i sate smo proveli u rovovima i učestvovali u bitkama, on kao ratnik, ja kao snimatelj. Ne možete da zamislite kako je srdačan taj susret bio, susret dvojice saboraca posle ko zna koliko godina – sa uzbuđenjem govori Labudović o majskim događanjima u Alžiru.

Stevan i Ružica ostali su u toj zemlji skoro mesec dana. Baš zato Labudović je hteo da duži boravak u ovoj prijateljskoj zemlji iskoristi za nešto što mu više od četrdeset godina nije dalo mira. Još dok je u Alžiru besneo rat, on je čuo od nekoga da i u toj zemlji postoji srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata, što je bila velika novost za njega.

– Hteo sam poodavno da mu uđem u trag, ali mi se nije dalo. Uvek bi se nešto drugo isprečilo. Zato sam pre pet godina zamolio moje domaćine iz Nacionalnog arhiva Alžira da mi pokažu Srpsko vojničko groblje. Zamolio sam i Anisu, advokata i suprugu Huarija Bumedijena, da mi i ona pomogne u mom traganju. Oni su me odveli do centralnog groblja, gde uvek, kad god se nađem u Alžiru, položim cveće na grob Huarija Bumedijena, legendarnog predsednika Alžira i mog kuma (ćerki mi je 1968. godine dao ime Ida). Pokazali su mi mermerni spomenik sa velikim krstom, na kojem nisam mogao ništa da pročitam, jer sam bio dosta udaljen od natpisa na njemu. Položio sam venac na postolje spomenika i odao poštu srpskim vojnicima. Tako sam bar tada mislio. Posle sam i snimio to spomen-obeležje – kazuje Labudović o svom traganju za srpskim vojničkim grobljem u Alžiru.

Ali, nešto mu opet nije dalo mira, pa je potražio naše nekadašnje ambasadore u toj zemlji, Nedeljka Zorića i Radoslava Nedića, da im se pohvali otkrićem. Oni su mu najviše pomogli. Rekli su mu da to što je slikao nije spomenik srpskim borcima iz Prvog svetskog rata, da je to nešto sasvim drugo. O tome je Labudović govorio i sa Nikolom Radoševićem i prof. Ivanom Stratimirovićem, iz Saveza potomaka ratnika Srbije 1912 – 1920. Oni su ga zamolili, kada su čuli da se početkom maja sprema na put u Alžir, da kako zna i ume pronađe Srpsko vojničko groblje, napravi fotografije i donese ih u Beograd, jer se o tome u našoj javnosti vrlo malo zna.

– E, sad posle pet godina, zatražim od svojih domaćina da me povedu na groblje. Oni me odvedu do francuskog groblja iz Prvog svetskog rata. Ja im kažem da to nije to. Domaćini me onda odvedu na Centralno groblje, na kojem sam pre pet godina položio venac na nekakav spomenik. Sada sam saznao i kome sam tada odao poštu. Bio je to spomenik engleskim vojnicima iz Drugog svetskog rata. Videvši da se moji domaćini teško snalaze, pošao sam do naše ambasade u koju sam i ranije više puta odlazio, ali mi nisu mnogo pomogli. Sada me tamo primio Zoran Plavec, sekretar ambasade, a posle nekoliko dana, po povratku iz Beograda gde je išao na konsultacije, i naš ambasador Vladimir Kohut. Sve su mi lepo objasnili i svojski se zauzeli da nekako stignemo do cilja. Kazali su mi da se groblje nalazi na 25 kilometara od grada Alžira i u neposrednoj blizini je poznatog mesta Tipazi. Tu je i englesko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata – opisuje kraj svog traganja Stevan Labudović.

Alžirski domaćini su ga odvezli u gradić Deli Ibrahim gde se nalazi lepo sređeno i dobro očuvano groblje sa 324 humke srpskih vojnika i jednog Rusa. Labudović je saznao da su tu sahranjeni ranjenici i tifusari koji su se lečili u francuskim bolnicama, ali im, nažalost, nije bilo leka. Bili su najpre sahranjeni na groblju u krugu nekadašnje francuske kasarne gde su mnogi grobovi bili oštećeni, zarasli u korov, a spomen-obeležje je imalo oblik piramide. Zalaganjem naše ambasade, Srpsko vojničko groblje je 1983. godine preseljeno na teritoriju opštine Deli Ibrahim, gde se i danas nalazi.

Naša ambasada je intervenisala i 1989. godine, pa je uz pomoć mnogih ondašnjih jugoslovenskih preduzeća angažovanih na poslovima u Alžiru omogućila da se groblje potpuno uredi. Uvedena je voda, napravljen prilazni put i parking pred ulazom u groblje. Podignuta je i ograda oko groblja, sagrađena je ulazna kapija od kovanog gvožđa, a zasađeni su i čempresi, ukrasna zelena ograda i drugo rastinje. Angažovan je i čuvar koji godinama održava groblje. Godinu dana ranije, urađeni su potporni zidovi sa donje strane groblja zbog opasnosti od klizišta.