Knin – finale srpskog mita o junaštvu

Istorija Srba napisana u skoroj budućnosti biće ogled o narodu kojeg je politika ostavila na cedilu. Uzmimo samo kninski slučaj, kao manekena za reviju uvreda na račun onih koji su donosili odluke o pogrešnom ratu, u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu i sa pogrešnim protivnikom. Tačnije, pogledajmo zašto dvogodišnjicu pada Knina i zbega „knindži” ne treba primiti tragično već kao finale nepostojeće legende o današnjem srpskom junaštvu. Ako budemo pametni, kao nacija, od te tačke, od tog sramotnog kraha militarizma, fanatizma i kulta ratnih heroja naučićemo da budućnost ne postoji već da je moramo stvoriti.

Kako vidim, ove godine se srpska država pravi da je zaboravila dan kad su Hrvati istakli šahovnicu nasred kninske tvrđave i na jarbol koji je, koliko znam, napravljen od prečke gola sa stadiona Crvene zvezde. Prošle godine je, baš na današnji dan, bilo još signifikantnije: u crkvi pored Hrama Svetog Save jedan od trojice najviših srpskih rukovodilaca udavao je kćer. Kolona luksuznih automobila koja je dovezla svatove, kao insignija one kaste koja je ušla u rat i preživela izlazak iz njega, bila je tako dugačka da se patrijarh Pavle umorio hodajući duž nje jer je u isti čas u hramu davao pomen poginulima u hrvatskoj šetnji kroz najzapadniju srpsku „državu”.

Kakva je to država bila pokazuje fakat da se nije našao nijedan Srbin da pogine ispod trobojke na kninskoj tvrđavi u kamikaza akciji, da ostane kao „pelcer” ljudima u zbegu i kao opomena na uzaludnost individualnih žrtava u ratu u kojem su Srbi bili naterani da jedu sopstvenu decu kako Srbija ne bi ostala bez oca. Čak je šef države, siroti Martić, prespavao povlačenje i vojske i naroda. Kad se, prema sopstvenim rečima, probudio i, u pidžami, izašao na ulicu, Knin je bio avetinjski prazan. Iznad njega bilo je samo nebo, jezoviti vašar bogova, duhova, đavola i krvožednih zveri, arhetipovi zlosreće, straha, beznađa i mitova. Unaokolo tutanj hrvatskih topova i ćutanje zbega teško kao božija kazna.

Šta će Martiću Hag? Dovoljno mu je sopstveno pamćenje kad se nacija pretvorila u masu, kad se sve što podstiče instinkte gomile javljalo u obliku jasnih slika preko televizije i kad su ljudi od pera ustvrdili da se patriotizam mora dokazati krvlju i da je razlika između katolika i pravoslavaca u tome da ni jedni ni drugi nisu bili hrišćani.

Rat u koji su Srbi ušli bez nacionalnog konsenzusa, prvi iz kojeg su masovno bežali i pored strahovitog, prekog nacionalnog suda, koštao je naciju povlačenja sa istorijskih teritorija, ostatak je osuđen na asimilaciju u hrvatski nacionalni korpus, u Srbiji je proizveo kompleks ratnih gubitnika, apatiju, haos, socijalnu revoluciju u kojoj je „fukara obogaćena a pametni ućutkani”, doveo je do milion izbeglica, osiromašenje svih, getoizaciju Jugoslavije i osećaj uzaludnosti svake individualne žrtve. Ko još, čak i među vrelim nacionalnim borcima koji brane svoje onovremene greške, pominje kult ratnog herojstva, ko se hvali svojim ratnim podvizima i gde su gomile onih paradera u ratnim uniformama i sa nisko pripasanim pištoljima. Umesto njih, mladići bez udova skakuću preko beogradske „mostarske petlje” dok im nervozni vozači psuju mater, a oni dobrodušniji bacaju dinar kroz poluotvorene prozore.

Jesmo li naučili lekciju iz sopstvene opsesije? Da li smo dovoljno jaki da se odreknemo stvaranja viška istorije koju nismo u stanju da konzumiramo lokalno? Koliko smo svesni cene koju smo platili za egzaltiranu, pojednostavljenu politiku koja je pomoću državne propagande svedena na nekoliko stereotipa? Znamo li da su i vođe u početku bile hipnotisane idejom kojoj sy postali apostoli i koje se sad odriču?

Hoćemo li izaći iz ovoga s mirnim smeškom što smo mit o junaštvu prepustili Slovencima i Hrvatima i sa samopouzdanjem, dobijenim gorkim iskustvom, priznati da su male nacije male ne zbog broja već zbog slabosti, a da su velike nacije velike ne zbog brojnosti već zbog snage. Ako to ne uradimo na pragu smo nitroglicerinskog doba masovne hipnoze revanša, zavođenja reda i predavanja sudbini. Tačnije, kismetu.

Aleksandar Tijanić

-------------------------------------------------------------------------------

Sutra komemoracija Aleksandru Tijaniću

Nikola Mirkov vršilac dužnosti generalnog direktora RTS-a

Komemoracija povodom smrti generalnog direktora Radio-televizije Srbije Aleksandra Tijanića biće održana u četvrtak u 12 sati u Skupštini grada Beograda, objavljeno je na sajtu RTS-a. Kremacija posmrtnih ostataka je u petak u 15 časova na beogradskom Novom groblju, a urna će biti kasnije položena u Aleji zaslužnih građana na istom groblju.

Tijanić je preminuo u ponedeljak u 64. godini pred vratima svoga stana u Novom Beogradu, pretpostavlja se od srčanih udara.

Upravni odbor Radio-televizije Srbije odlučio je juče uz konsultacije sa kolegijumom kuće da za vršioca dužnosti generalnog direktora RTS-a izabere direktora TV Beograd Nikolu Mirkova, jednog od najbližih saradnika umrlog direktora javnog servisa Aleksandra Tijanića.

U saopštenju se navodi da je Upravni odbor RTS-a imao čast da sarađuje sa Tijanićem u nastojanju da se RTS preobrazi iz državne RTV u javni servis evropske Srbije. „Zahvaljujući pre svega snazi, daru i hrabrosti Aleksandra Tijanića, danas je javni servis stub slobodnog javnog mišljenja i govora, uporište kulture pristojnosti i normalnosti ne samo u medijskom prostoru Srbije već u celokupnom životu našeg društva”, navodi se u saopštenju.

„Upravni odbor RTS-a smatra da je dužnost i zadatak od nacionalnog značaja da RTS nastavi putem koji je prokrčio Aleksandar Tijanić”, saopštio je Upravni odnos RTS-a.

R. D.