PAŠIĆEVA FORMULA

U Srbiji je ponovo oživela "partijska država". Anegdotski rečeno, to je država na parčiće, u kojoj političke stranke vladaju resorima kojih su se domogle. I to od vrha do dna. Druge partije se ne mešaju u tuđi posed, jer samo tako mogu, i to vrlo posesivno, da omeđe svoj zabran. Ponegde, u političkim mišljenjima novijeg datuma, ovaj se fenomen naziva vladavinom mediokriteta. Da ne kažemo gore.

U nas je održana svake pažnje vredna rasprava o partokratiji, i to u Institutu društvenih nauka. Vesna Pešić i Srećko Mihajlović su napisali po čitavu studiju o toj opakoj infekciji parlamentarne demokratije. Ali, odjek je bio nedovoljno snažan, mada se radi o zlokobnoj analogiji cepanja monopola jednopartijske države na izolovane komade ekskluzivne moći.

Srpska partokratija još nije stekla (za sebe) spasonosnu delikatnost u tom parčanju državne vlasti. Njeni frontalni asovi sasvim se otvoreno zalažu na presudni uticaj na važna ministarstva. Ta igra je dovela do formiranja vlade u poslednji čas, ali svi koji su pristali na nju – dobili su ono što se moglo u traganju za poslednjim ostacima kompromisa. Ali, to što im je pripalo, kontrolišu totalno.

U preventivnim željama za uticaj na "ministarstva sile", partije su se bavile čak i pozicijom načelnika Generalštaba. Ne može se verovati da su ljudi koji žive od politike namerno pokazivali svoju temeljnu neukost. To jest, da čelni general ne može biti predmet trgovine u partijskim ambicijama. Pre će biti da je domaća partokratija želela da pokaže onaj nivo bezobzirnosti koji dolazi iz osećanja moći. Ma kako sve to bilo sumnjivo ili neosnovano, ili sporno, svejedno.

Pogodba je ipak "sačuvala" generala od smene, jer mu se posrećilo da je njegova sudbina u rukama strane koja nema ništa protiv njega. Čak ga podržava. A čovek je samo profesionalac, mada mu nije lako da opstane kao takav. Partije traže odanost, ili bar neki znak naklonosti.

General je osobito zasmetao ksenofobičnom delu srpske političke elite: čoveka često pozivaju da putuje u inostranstvo. Vojnik u inostranstvu – to je nešto sasvim blizu izdaji. To su reči koje dolaze iz poslaničkih klupa, a izgovaraju ih i neki ministri. Svi oni imaju partijskog kandidata za prvog generala. Njihovi ljudi su patriote po definiciji, a ne mogu da izdaju zemlju jer nigde ne putuju.

Partokratiji inače retko padaju na pamet interesi države. Nego, naravno, pozicija stranke. Pritom, u svakom trenutku će interese stranke (i svoje lične) proglašavati opštim dobrom.

Taj nivo vrednosne inverzije savršeno se "primio" na ovom tlu. Većina političkih lidera i narodnih poslanika lagodno je unovčila svoj uzbudljivi posao. Neki su to uradili više nego dobro. U ovoj Srbiji još nema valjanih mehanizama za "merenje" finansijskog obima navedene kategorije ljudi.

Svaki brzi bogataš među njima lako će objasniti svoje nepristojno blagostanje: nasleđe, ujna u Americi, roditelji prodali njivu, radio naporno čitavog života, bio, bre, uspešan čovek i pre... Neki od njih misle da javnost i nije dostojna objašnjenja: "Šta koga briga šta ja imam!"

Suština partokratije nije vlast po sebi, nego moć i pogodnosti koje ona donosi. U gornjem delu srpske političke piramide sramota je biti sirotinja. Samo pre deset godina, skoro svi oni i njihovi sateliti, bili su tipični manekeni srpskog lumpenproletarijata. A onda su, zabrinuti zbog sudbine države i partije, sasvim ležerno i bez griže savesti – prebrinuli sve svoje materijalne brige. Ala su napredovali, svaka im čast!

Slaba nam je uteha anegdota iz doba Nikole Pašića. A tema je ista, ili bar slična. Dođe kod Baje njegov šef kabineta i kaže: "Gospodine predsedniče vlade, moramo da smenimo ministra saobraćaja!"

"Ovaaj, a zbog čega?"

"I sami znate da ne zna ništa!"

"To, ovaaj, znam. A taj koga predlažeš, i on ne zna ništa?!"

"Ništa, gospodine predsedniče vlade. Ništa ne zna. Ali, ovaj sadašnji je lopov!"

"E, pa, ovaaaj, slušaj ti mene. Pošto obojica, ovaaj, ne znaju ništa, neka ostane ovaj dosadašnji. On se, kako da kažemo, ovaaj, već nakrao!"

Baja je bar poznavao "kapacitete" svojih ministara. Mada je koloritni srpski arhaizam "lopov" možda prejak za današnji način života i lakoću ubiranja političkih tantijema. Više bi pasovala odrednica o dominaciji ličnih interesa! Nad državnim, naravno. A u posebno zanimljivim slučajevima i nad dobrim glasom svoje partije, za čiju se navodnu ljubav sve to čini.

Sve viđenije stranke u Srbiji su i moćne firme i u njima se odanost plaća funkcijama. Takvo političko preduzeće cveta ako ostvari parlamentarnu moć, i onda je njegova delatnost praktično bezgranična.

Bliska prošlost nam je donela JUL, čedo "krevetske koalicije" i savršen primer agresivne partokratije. Njegovi su kadrovi i danas dobro raspoređeni, a odatle nam je, za važne poslove, preostao i potreban broj "nestranačkih ličnosti!"

E, tu se ni mudri Baja ne bi snašao!