Pouke jednog poraza

Treći arapsko-izraelski rat 1967. godine pokazao je da su lokalni ratovi mogući i da ne moraju da eskaliraju u svetski nuklearni sukob. Taj rat je otkrio i dve različite vojne doktrine. Izraelsku, da rat obuhvata celo društvo i da za njega mora da se pripremi svaki stanovnik Izraela, i arapsku da je rat posao i stvar samo oružanih snaga.

Izraelska vojna misao bila je ofanzivna, pre svega zbog nepovoljnog geografskog položaja u odnosu na protivnike, dok je vojna misao pa i doktrina arapskih zemalja bila manje-više odbrambena. Kod Izraelaca je sistem predvojničke obuke i mobilizacije bio predviđen za munjevit rat i za samo 48 sati. Izraelci su pod oružje stavili 300.000 ljudi. Kod Arapa nije bilo ni najosnovnije koordinacije vojnih i civilnih faktora rata.

Za izraelsku pobedu velike zasluge ima i obaveštajna služba, jer je obezbedila sve potrebne podatke za procenu vojnostrateškog odnosa snaga. Izraelci su imali tačne podatke o svim jedinicama i komandantima tih jedinica u arapskim armijama, tačan broj aviona i tenkova, stanje tehničke ispravnosti te tehnike, rasporede aerodroma i aviona na njima, raspored radarske mreže i raketnih sistema i stanje borbenog morala u vojskama arapskih država. Arapske obaveštajne službe slične podatke o Izraelu, zapravo, i  nisu imale, jer su se više bavile zaštitom vladajućih režima, a zbog čestih promena vlasti bile su podložne udarima.

Izraelci su svoje protivnike zbunjivali i različitim trikovima. Na pravcu Beršaba–El Kuntili postavili su makete tenkova tako da su Egipćani poverovali da su tamo tri izraelske oklopne brigade. Dan pre početka rata mnogi mediji na zapadu izričito su tvrdili da Izraelci neće prvi napasti, pa su čak i objavljivane slike izraelskih vojnika kako idu na odsustva. Egipćani su dan pre početka sukoba imali priliku da u Akapskom zalivu gledaju na stotine izraelskih vojnika kako se bezbrižno kupaju. Izraelsko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je da krizu treba rešavati preko UN, a ministarstvo odbrane je potvrdilo vesti o odsustvima vojnika. Dezinformacije su postigle cilj, a u času kada je rat počeo Izraelci su objavili vest da su Arapi prvi krenuli i da arapske armije napreduju ka Tel Avivu.

Sve je to za Arape bilo iznenađenje kako na strateškom tako i na taktičko-operativnom planu.

Rat iz 1967. godine, posebno operacije na Sinaju, pokazao je odlučujuću ulogu oklopnomehanizovanih snaga u modernom sukobu, pri čemu pešadija mora da bude vrlo pokretna da bi pratila tenkove u napadu. Arapi za takvu vrstu sukoba nisu bili spremni. Njihova statična odbrana podsećala je na odbranu kakvu su primenili Englezi u leto 1942. u severnoj Africi.

Polovinu od ukupnog broja uništenih protivničkih tenkova Izraelci su pogodili svojim tenkovima, što je bila posledica odlične obučenosti izraelskih posada. Što se tiče transporta i logistike, Izraelci su kombinovali vojni i civilni transport, pri čemu je civilni uskakao ako je vojni bio uništen. Arapi su se isključivo oslonili na vojni transport i kada je on bio onesposobljen nisu imali čime da ga zamene.

Izraelci su osim najmodernijeg oružja koristili i neke zastarele tipove oružje i opreme, zapravo, koristili su sve što se kreće i puca. Arapi su zaboravili da od oružja Izraelci nikada ništa ne bacaju, niti smatraju zastarelim. Tako su izraelski vojnici koristili deset različitih tipova tenkova i topove iz četiri države. Takva različitost u vojnoj tehnici može da bude problem, ali, s obzirom na dobru organizaciju i obučenost vojnika, Izraelcima to nije stvaralo teškoće. Nasuprot njima, Arapi su imali uglavnom unificirano oružje i opremu, ali im to nije mnogo pomoglo.