Lažni profili na društvenim mrežama sve veći problem

Mnoge javne ličnosti, a dešava se to i građanima nepoznatim široj javnosti, često i ne znaju da vode i virtuelni život na društvenim mrežama. Krađa identiteta, odnosno postavljanje lažnih profila na „Fejsbuku” ili „Tviteru”, postala je specifičan problem digitalnog doba. Najčešće žrtve kradljivaca identiteta su političari, glumci, novinari, pevači... Nepoznate osobe otvaraju profile u njihovo ime i tako, zavaravajući javnost, smišljeno urušavaju ugled onih koje „predstavljaju”, ali i ostvaruju određenu materijalnu dobit.

Recimo, u ime poznatog pevača pozivaju korisnike društvenih mreža da učestvuju u humanitarnim akcijama, pri čemu dobrovoljni prilozi završavaju u džepovima skrivenih upravljača profila. Nisu malobrojni ni slučajevi da iznose mišljenja koja nisu u skladu sa stavovima onih čija se imena nalaze na naslovnicama naloga.

Ovakvih muka nisu pošteđene čak ni institucije. Naime, pre nekoliko meseci Vlada Republike Srpske upozorila je javnost na lažan fejsbuk profil izvršne vlasti ovog entiteta, ogradila se od sadržaja koji je na njemu objavljen i zatražila pomoć od administracije ove društvene mreže.

Slično je postupio novinar i autor emisije „Kvadratura kruga” Branko Stanković čiji je profil, ne njegovom voljom, „živeo” na „Fejsbuku” oko dve godine. Kako kaže za „Politiku“, čim je to otkrio upozorio je gledaoce kako ne bi naseli na pozive nepoznatih osoba koje su, navodno, tražile pomoć za junake njegovih reportaža.

– Recimo, posle zemljotresa u Kraljevu ostavljen je bankovni račun koji nikada nije objavljen u mojoj emisiji. Upozoravao sam gledaoce nekoliko puta da taj profil nema veze sa mnom i mojom emisijom, nadao sam se i da će policija da reaguje, ali ništa se nije desilo – objašnjava Stanković.

Pomoć je potražio preko Udruženja novinara Srbije (UNS) koje je angažovanjem advokata pomagalo i drugim novinarima da reše sličan problem. Zloupotreba tuđeg imena i prezimena na društvenim mrežama je kršenje uslova koje su ti sajtovi propisali. Stoga je za brisanje spornog profila neophodno obratiti se pravnom odeljenju „Fejsbuka”, „Tvitera” ili kompanije koja je vlasnik sajta. Potrebno je, kako objašnjava specijalista za pravo informacionog društva Aleks Petrović, poslati kratko obrazloženje koje mora da bude potkrepljeno dokazima.

– Na primer, ličnom kartom ili pasošem iz kojih se jasno mogu videti podaci za identifikaciju – priča Petrović.

On objašnjavada žrtve krađe identiteta mogu da pošalju opomenu vlasnicima sajta pojedinačno ili preko advokatskih kancelarija. Nakon tog koraka i odgovarajućih provera, lažni profili trebalo bi da nestanu za oko nedelju dana. Ko stoji iza spornog naloga moguće je saznati uz pomoć vlasnika sajta i internet provajdera. Međutim, da bi oštećeni došao do potrebnih podataka mora da se obrati sudu koji na adresu internet provajdera izdaje nalog za obezbeđenje dokaza.

– Ovim postupkom se utvrđuje korisnik određene internet adrese pri čemu on ne mora uvek da bude i kradljivac identiteta. To može da bude i neka druga osoba koja je koristila internet preko nečijeg računara ili se priključila na mrežu bežičnim putem bez znanja vlasnika. Odgovornost korisnika internet adrese se pretpostavlja, pri čemu je moguće dokazati suprotno uz valjane dokaze – kaže Petrović, partner u advokatskoj kancelariji „Joksović, Stojanović i partneri“.

Inače, prikupljanje dokaza u digitalnom svetu obavlja se metodom digitalne forenzike, poput rekonstrukcije računarskih podataka koje je počinilac krivičnog dela izbrisao. Ako se kradljivac identiteta otkrije preti mu zatvor od šest meseci pa do 10 godina, kao i novčana kazna u slučaju nanošenja znatne štete.

– Takođe, sankcioniše se i narušavanje poslovnog ugleda preko društvene mreže. I to zatvorskom kaznom do tri godine u težim slučajevima. U mnogim zemljama krađa identiteta na internetu je krivično delo, a visina zatvorske i drugih kazni zavisi od težine i prirode samog dela, to jest od dužine perioda tokom koga se identitet zloupotrebljavao, da li je to rađeno zbog imovinske koristi ili zbog nanošenja nematerijalne štete, na primer umanjenje ugleda – pojašnjava Petrović.

On upozorava da su problemi krađe identiteta sve češći jer su društvene mreže postale sveprisutne u savremenom društvu, i ističe da nema nikakve razlike u primeni sankcija bez obzira na to da li je delo izvršeno u realnom ili virtuelnom svetu.