Obamina najveća kriza

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Barak Obama sve više liči na svog prethodnika Džordža Buša – kao predsednik koji ne uspeva da reši nijedan problem, ne može da kroz Kongres progura bilo koji zakon, ništa ne postiže ni na svetskoj sceni, dok se članovi Demokratske partije od njega sve više udaljavaju.

Ovo je dijagnoza „Njujork tajmsa”, lista koji je dosad ostavljao utisak da je naklonjen predsedniku. Ali Obama se toliko spetljao sa realizacijom svog glavnog zakonodavnog postignuća – reformom zdravstvenog osiguranja – da ga sada kroz druge naočare gledaju i oni koji su ga do pre neki dan bezrezervno podržavali.

Obama je u sredu, obraćanjem javnosti, pokušao da ublaži štetu: izvinjenjem i priznanjem da se sa primenom novog zdravstvenog sistema jednostavno „zabrljalo”, i to u njegovom timu, kao i da je za to odgovoran on lično.

Uz to, ukazom za koji republikanska opozicija tvrdi da nema pravno pokriće (jer zakon može da promeni samo Kongres), ublažio je trenutno najveći problem: to što oni koji su dosad imali na tržištu kupljeno zdravstveno osiguranje, po odredbama novog zakona ostaju bez tih polisa, a da, zbog nefunkcionisanja vladinog veb-sajta, ne mogu da se registruju za nove.

Obama im je sada omogućio da još godinu dana zadrže stare (ako se sa tim slože kuće koje koje su im prodale te polise), što ima i neželjenu posledicu. Predsednik time krši odredbe zakona za čije je usvajanje u prvom mandatu potrošio najviše političkog kapitala.

Kad se ovome doda da mu već za dva meseca, sredinom januara, predstoji novi okršaj sa republikancima oko budžeta, što je bio povod za oktobarsku fiskalnu blokadu vlade, kao i da gotovo ništa od programa objavljenog na drugoj inauguraciji (imigraciona reforma, velike investicije u infrastrukturu) nije ostvareno, saldo je da je Obama u dosad najvećoj krizi.

Način na koji obavlja predsednički posao danas odobrava samo 41,3 odsto Amerikanaca (a 54,3 o tome ima negativno mišljenje), što ukazuje da se rezerve dobre volje prema njemu tanje. A glavni politički efekat pada Obamine popularnosti jeste to da se demokrate u Kongresu, među kojima mnogi u novembru 2014. izlaze pred birače da bi bili reizabrani, distanciraju od svog lidera.

To doduše nije nepoznat fenomen političke istorije Amerike i najčešće se opisuje kao „prokletstvo drugog mandata”, mada je u ovom slučaju (kao i Bušovom) stiglo prerano, samo godinu dana posle reizbora. Obami je u Beloj kući preostalo još nešto više od tri godine i ne pronađe li način da brzo povrati svoj kredibilitet, svešće se na monarha koji „kraljuje, ali ne vlada”.

Njegov fijasko sa zdravstvenom reformom sve češće se poredi sa najlošijim političkim potezom predsednika Buša, ispraćenog podrugljivim vicevima na račun njegove kompetentnosti – lošim reagovanjem posle uragana „Katrina” koji je u avgustu 2005. opustošio američki jug (oko 2.000 mrtvih i preko sto milijardi dolara štete). „’Katrina’ je potom postala metafora za lošu vladu i nesposobnog predsednika.”„Zakon o pristupačnoj zdravstvenoj nezi”, ili „Obamaker” u političkom i medijskom rečniku, sada preti da postane Obamina „Katrina”. Pokazuje se naime da je predsednik napravio nešto što je doduše u politici uobičajeno, ali što ume i da se vrati kao bumerang: obećavao je više nego što može da postigne.

Sada je očigledno i da su u pravu bili rani kritičari zakona koji su tvrdili da je prekomplikovan (u završnoj verziji ima 900 strana, sa desetostruko više pratećih propisa i regulative) i da će teško biti primenljiv na tržištu u kojem je zdravstveno osiguranje jedna od najprofitabilnijih industrija. Sem toga, zdravstveno osiguranje posebno reguliše i svaka od 50 federalnih država, a ono što je najskuplje, i na šta Obama sigurno nije računao, jeste to da će se protiv novog sistema okrenuti i oni kojima on treba da pomogne.