Crnjanski je bio rođeni pesnik

Na Filološkom fakultetu u Beogradu počeo je s radom trodnevni međunarodni naučni skup na temu: „Miloš Crnjanski: poezija i komentari”, koji povodom 120-godišnjice rođenja Miloša Crnjanskog, organizuju Filološki fakultet, Institut za književnost i umetnost iz Beograda i Matica srpska iz Novog Sada.

On je jedini od nas rođeni pesnik, rekao je Ivo Andrić za Miloša Crnjanskog i taj sud je ostao važeći do danas, podsetio je Jovan Delić, u uvodnom izlaganju. Kada se pomene ime Miloša Crnjanskog, po pravilu, prva asocijacija je – rođeni pesnik, makar se govorilo i o njegovim romanima i putopisima. Kako je to moguće kada Crnjanski ima samo jednu zbirku pesama: „Liriku Itake” (1919), i kada njegov celokupni opus u sferi lirske poezije iznosi 78 pesama, ubrajajući tu i sve tri poeme.

Nedvosmisleno je jasno da je reč o izuzetnoj, jedinstvenoj pojavi u srpskoj književnosti. To je pesnik koji je snažno obeležio – i pesmama, i poemama, i manifestima, i komentarima – srpsku liriku 20. veka i usmerio, zadugo, njen razvoj. Ali, i svojim neobičnim i, uglavnom, nesrećnim životom. Malo je ko tako, svojim životom, potvrdio svoja osećanja sveta i čoveka u njemu, kao Miloš Crnjanski.

Jovan Delić ne veruje mnogo u uticaje savremenika na poeziju Miloša Crnjanskog: ni Nemaca – ekspresionista, ni Francuza, ni Rusa, ni Italijana, mada on spominje futuriste. Srodnosti mogu biti tipološke, mogu biti, i jesu, znak duha vremena, ali na Crnjanskog je, svakako, uticala velika književnost antike, renesanse i baroka, i, možda, još više, stara književnost Dalekog istoka, poezija Kine i Japana. Ključne knjige koje su uticale na Crnjanskog jesu japanska i kineska lirika, „Odiseja”, „Don Kihot” i Mikelanđelovi „Soneti”.

Osim Kazanovinih „Memoara” i Floberovog „Novembra”, teško da se još nešto može imenovati da je ostavilo snažan trag na Crnjanskog. To nikako ne znači da, kao znalac svetskih jezika, nije čitao evropske savremenike. Njegova poezija jeste u znaku evropske avangarde. Kada je reč o srpskoj tradiciji – Crnjanski se oslanja na romantizam: Branka Radičevića i Lazu Kostića, pre svih.

Crnjanski je dvadesetih godina prošlog veka, objavio dve knjige prevoda kineske i japanske poezije: „Antologiju kineske lirike” (1923) i „Pesme starog Japana” (1928). Radovan Vučković je pokušao da odgovori na pitanje u kakvom su odnosu te dve antologije prema pesničkom delu i poetici Miloša Crnjanskog.

Pesnik je pre toga napisao svoje najznačajnije programske tekstove i pesme u zbirci „Lirika Itake” (1919), a čitalac ima utisak da su ta ostvarenja nastajala pod uplivom prevođenja kineskih i japanskih pesnika. A nije bilo tako. Crnjanski je imao afiniteta prema tom tipu poezije koji je preovlađujući još u prvoj deceniji 20. veka.

Tada je u književnosti evropske avangarde naglo porastao interes za daleke istočne književnosti. Taj put sledili su i mlađi srpski pisci, među kojima je bio i Miloš Crnjanski, kao najznačajniji.

U izvanrednoj ljubavnoj pesmi „Mizere”, objašnjava Aleksandar Petrov, pesnik se dokazuje kao internacionalni i, u društvenom smislu, revolucionarni pesnik: „Sećaš li se, noćne su nam tice,/ i lopovi i bludnice, bili nevini.// Stid nas beše domova cvetnih,/ zarekli smo se ostati nesretni,/ bar ja i ti”.

Završetak je antiutopijski. Pesma je napisana u Beču, 1918, posvećena je: „za studentesu Idu Lotringer”. Ni ljubav avangardnog pesnika ne poštuje državne granice i nacionalne okvire. I ova pesma, naglašava Petrov, dokaz je da je Crnjanski bio veliki evropski pesnik, jedan od najvećih koji su u Evropi stvarali za vreme Prvog svetskog rata i u prvoj godini posle njegovog završetka.

Robert Hodel govorio je o koherenciji teksta u lirici Miloša Crnjanskog, a pre svega u „Lirici Itake”. Njegovo osnovno pitanje bilo je zašto doživljavamo pesmu, pogotovu kratku pesmu, kao koherentan tekst.

Hodel je, takođe, primetio da je rečenica Crnjanskog, za razliku od drugih ekspresionista, dublja i duža, i da se po tome približava Andrićevoj rečenici u „Ex Pontu” i „Nemirima”. Ovo se odnosi i na njegove pesme, naročito „Stražilovo”, i cikluse „Nove senke” i „Stihovi ulica” iz „Lirike Itake”.

Najveće novine u srpski pesnički jezik, smatra Aleksandar Milanović, Crnjanski je, nesumnjivo, uneo na sintaksičkom nivou, postupcima ritmičke segmentacije i parcelacije rečenice, o čemu je pisano odlično, i mnogo, pre svega, u studijama Novice Petkovića. Poezija prvog srpskog posleratnog avangardnog pesnika donela je novi pesnički izraz, lišen radikalnih jezičkih eksperimenata.

Petar Pijanović se bavio poetikom i ideologijom „Vidovdanskih pesama” Miloša Crnjanskog. U ideološkom ključu – „Vidovdanske pesme”, ili njihov pretežni deo, mogle bi se učiniti kao poetska opsena, odnosno rani lirski jadi, možda i gresi mladog nihiliste i apatrida Miloša Crnjanskog. No, u poetičkom ključu, ceo taj ciklus, doneo je novinu u jeziku i ritmu, u tonu i pesničkim slikama, u novoj misli i senzibilitetu.

Ni zajedljivi Krleža nije to mogao da previdi. Zato mladom liriku Crnjanskom, u svom polemičkom tekstu, priznaje glasno: „Govorio je nadareno i neposredno, davao je signale, osjećalo se da u njegovim riječima plove slike kao lađe na sretnome vjetru i da imaju talenta u jedrima”.

Naučni skup nastavlja sa radom danas u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.