Krv važnija od sujete

U čemu je razlika između političara koji daje krv u izbornoj kampanji i Verana Matića koji svakodnevno slika za svoju televiziju ljude koji daju krv. Na prvi pogled – Matić je uspešniji. Niko ne zna koliko se ljudi povelo za primerom bilo kog političara koji je u izbornoj kampanji ili van nje dao krv ili učinio neko drugo dobro delo. A Televizija B92 iz dana u dan izveštava za koliko je povećan broj davalaca krvi od kada traje njena akcija i neprekidno slika samo one poznate – političare, glumice i glumce, bogataše, pevače, koji su se uključili u nju. Kada Matić reši da bude human, onda on omogući i desetinama drugih ljudi da se njihova dobrota vidi, da bude – na televiziji. Kada političar ode u beogradsku Svetosavsku ulicu – kamera slika samo njega.

Cinik bi zaključio: dobar sam samo ako to slika televizija. Ali, ne treba biti toliko mrzovoljan. Prof. dr Tijana Mandić, klinički psiholog, kaže da "Krv je važnija od njihove sujete". To važi i za političare i za one koji dolaze u autobus Zavoda za transfuziju krvi na beogradskom Trgu republike i za TV B92, za koju Mandić primećuje da je na prvo mesto stavila novac pa tek onda politiku, jer "u ovoj akciji oni ipak proklamuju životne vrednosti."

Ruku na srce, B92 je umeo da bude human i kada mu je politika bila ispred novca, a dovoljno je samo podsetiti da je više brinuo o izbeglicama iz Knina nego sve vladajuće partije i državni aparat u prvim danima posle "Oluje".

Nedostatak kontinuiteta u dobročinstvu lako se primeti. Cvijetin Milivojević, direktor "Pragme", kaže: "Radikali su posle požara u Bajrakli džamiji trebali da nastave da brinu o muftijinoj zajednici. Jer kod nas se obično ako je godina Roma svi lepe na tu priču. U akciji ORKE odjedanput se pojavljuje predsednik i usvaja mače u ime Srbije. Što nije usvojio sve životinje i napravio sigurnu kuću. Ovako ispada da se folirao."

Česta je primedaba i da se političari, javne ličnosti, institucije guraju da zauzmu prvi red u pokazivanju sopstvene dobrote. Milivojević, međutim, kaže da organizatori dobrotvornih akcija misle da je dobro uzeti javnu ličnost jer će akcija uspeti. To će reći da nije baš da se samo oni trpaju, nego da ih i drugi guraju. Tijana Mandić kaže da je u ovoj priči negativno to što je ona i dalje autoritarna jer su političari izgubili kontakt sa nama. "Ali, imaju dobre marketinške timove koji im kažu da su davanje krvi i briga o mačetu dobri za njihovu priču." Milivojević na to dodaje: "Ali, javna ličnost pored dobrog dela pokazuje i egoizam. I ako ih ima suviše u demagoškim akcijama – to nije dobro. Treba imati meru", zaključuje Milivojević.

On ukazuje na još jedan važan detalj. Nisu samo političari koristoljubivi u trenucima kada se pokazuju kao dobrotvori. "Kada sam davao krv u vojsci dobijao sam tri dana odsustva. Dakle, činio sam dobro nekome ali i sebi ", priznaje Milivojević. Uostalom, svako od nas zna koliko mu prija kada učini nešto dobro, a glancanje sopstvene sujete je, takođe, koristoljublje.

Tijana Mandić posebno zamera političarima što u humanim akcijama nema žena kako je to uobičajeno u svetu. "To je muška igra sa mnogo latentne seksualnosti. Kada ih pitate gde su žene oni odgovaraju da su fine i da neće da se nameću. To je balkanska mačo priča u kojoj žene ne postoje. Amerikanci rade suprotno, uvek su tu njihove supruge. Kod nas je to samo muška priča, oni su izbrisali svoje žene, tu su samo oni i njihovi menadžeri. Političari su obukli zapadna odela, ali su iz psihoanalitičkog ugla, pocepani muškarci pošto su bez žena", kaže Mandić.