Život u vremenu bez žurbe

Bez žurbe – tako se obilazi izložba „Živeo život” jer govori o vremenu kada se tako i živelo. I kad je trebalo da se pohita, kafa sa komšijama bila je preča. Zbog košarke i fudbala, prekidao se svaki, pa i najvažniji posao. Na igranke se išlo peške. Zagledali se tako momci, merkale devojke. Svi obučeni skromno, a fino.

Na lepotu odrastanja, školovanja, rada i druženja podseća nas druga faza izložbe „Živeo život”, koja je sinoć otvorena u Knez Mihailovoj ulici 14, a trajaće do 28. februara.

– Plave đačke kecelje, ovde ih ne vidim, ali meni se dok gledam u ove drvene klupe, vraća „film” na moje drugarice i drugove iz osmoletke i nastavnika, koji štapom kruži po karti nekadašnje Jugoslavije. Zvoni mi u ušima njegovo pitanje „Znaš li ti šta je bilo u Jajcu 1943. godine?” – okrećući se u učionici i ne krijući radost što se vratila u đačko doba, zaronila je u sećanje sredovečna Teodora Krsmanović.

– Zagledala sam u haljine, koje sam i ja nekada imala u ormanu, jednostavnog kroja, u kojima žene nisu isticale telo, ali su mogle da računaju da će dobiti visoke ocene za eleganciju –  setno priča Nada Zarić. Sa mužem je, kaže, pregledala i ploče, sećali su se muzike uz koju su se jedni drugom udvarali.

„On nam je otvarao sva vrata sveta i sad bi ga poželela u džepu, ali mu je davno istekao rok trajanja – šaljivo kaže šezdesetogodišnji Marko Popović, zagledan u uramljen crveni jugoslovenski pasoš. Mnogi posetioci slikali su se pored njega. Vezivali su crvene pionirske marame i isprobavali plave kape iz tog kompleta. Viršle iz crvenog kiska jeli su i oni koji nisu bili gladni. Da ih želja mine. Mirisala je „ce” kafa. U kafedžinici obučena u narandžasti mantil glavna domaćica je bila Danijela Ječmenica. Seća i ova četrdesetšestogišnjakinja vremena u kome se letovalo s društvom u kampovima, a glavna žurka bio prvomajski uranak.