Живот у времену без журбе

Без журбе – тако се обилази изложба „Живео живот” јер говори о времену када се тако и живело. И кад је требало да се похита, кафа са комшијама била је преча. Због кошарке и фудбала, прекидао се сваки, па и најважнији посао. На игранке се ишло пешке. Загледали се тако момци, меркале девојке. Сви обучени скромно, а фино.

На лепоту одрастања, школовања, рада и дружења подсећа нас друга фаза изложбе „Живео живот”, која је синоћ отворена у Кнез Михаиловој улици 14, а трајаће до 28. фебруара.

– Плаве ђачке кецеље, овде их не видим, али мени се док гледам у ове дрвене клупе, враћа „филм” на моје другарице и другове из осмолетке и наставника, који штапом кружи по карти некадашње Југославије. Звони ми у ушима његово питање „Знаш ли ти шта је било у Јајцу 1943. године?” – окрећући се у учионици и не кријући радост што се вратила у ђачко доба, заронила је у сећање средовечна Теодора Крсмановић.

– Загледала сам у хаљине, које сам и ја некада имала у орману, једноставног кроја, у којима жене нису истицале тело, али су могле да рачунају да ће добити високе оцене за елеганцију –  сетно прича Нада Зарић. Са мужем је, каже, прегледала и плоче, сећали су се музике уз коју су се једни другом удварали.

„Он нам је отварао сва врата света и сад би га пожелела у џепу, али му је давно истекао рок трајања – шаљиво каже шездесетогодишњи Марко Поповић, загледан у урамљен црвени југословенски пасош. Многи посетиоци сликали су се поред њега. Везивали су црвене пионирске мараме и испробавали плаве капе из тог комплета. Виршле из црвеног киска јели су и они који нису били гладни. Да их жеља мине. Мирисала је „це” кафа. У кафеџиници обучена у наранџасти мантил главна домаћица је била Данијела Јечменица. Сећа и ова четрдесетшестогишњакиња времена у коме се летовало с друштвом у камповима, а главна журка био првомајски уранак.