Stranci

Uskoro se navršava 150 godina od rođenja najvećeg srpskog komediografa Branislava Nušića i vidim da se predviđaju raznorazne proslave kojima će se obeležiti taj važan datum. Tako i treba. Samo, ne vidim nigde podatak da je najveći srpski komediograf u stvari bio Cincarin. Kao, uostalom, i drugi najveći srpski komediograf Jovan Sterija Popović. Ili, recimo, veliki srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj.

Nedavno sam imao u rukama brošuru „Stranci u Beogradu” koja je potvrdila ono što sam nagađao. Beograd su, posle odlaska Turaka, podigli i oformili, zajedno sa starosedeocima Srbima koji su se tu vratili posle izgona – stranci. U drugoj polovini devetnaestog veka i prvoj polovini dvadesetog u ovu kasabu, koja će se ubrzano razvijati i sustizati Evropu, došli su Česi, Rusi, Cincari, Jevreji, Slovenci, Nemci, Italijani i zajedno sa svojim domaćinima počeli da ponovo uspostavljaju evropsku civilizaciju na tlu sa kog je stolećima bila prognana. Pre izvesnog vremena, bio sam na grobu oca srpske nauke Josifa Pančića. Zanimljivo je da se on u stvari zvao Josip Pančić i da mu se grob nalazi, s obzirom na to da je Hrvat, u Bribiru, pored Novog Vinodolskog.

Ko hoće da sazna koji su sve stranci priložili svoje sudbine ovom gradu i šta su sve učinili za svoju novu otadžbinu neka kupi pomenutu knjižicu. Meni mnogo više znači jedan Nušićev zapis, sa naslovom „Zerek”, o ulici u kojoj je rođen, a koja se, posle mnogo promena imena, danas ponovo zove Kralja Petra. Zerek se pružao od raskršća sa Uzun-Mirkovom pa naniže sve do Dušanove. Nušić piše: „Zerek je najstarije beogradsko naselje. Svi Turci, erlije, tu su imali svoje kuće sakrivene u duboke bašte. Sem njih, a ispod Dušanove ulice pa sve do Jalije bila je poznata jevrejska mahala. Jedva pokoji Cincarin starosedelac ako je tu ranije imao kuću. Tek od odlaska Turaka iz Beograda počeli su Srbi i Cincari (a naročito ovi poslednji) da otkupljuju turska imanja i da naseljavaju Zerek.”

Opisujući ga detaljno, Nušić nabraja radnje i dućane, kuće i kafane, bakalnice, kasapnice i ribarnice u Zereku. Ali ono što pleni i što je, ako hoćete, najveća literarna vrednost ovog zapisa jeste simfonija imena vlasnika dućana i stanovnika te ulice. Odjednom shvatate koliko različitih ljudi je bilo nastanjeno u prizemljušama Zereka i kakvo je moralo biti bogatstvo naravi, navika i kultura sabijeno na tih nekoliko stotina metara nizbrdice.

Kada god je Beograd napredovao, on je bio kosmopolitski raspoložen. Pogledajte samo građevine nastale dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i raspitajte se o njihovim projektantima. Najlepše kuće u Beogradu podigli su ruski emigranti. U orkestrima su svirali češki muzičari, po bolnicama lečili jevrejski lekari, planinarska društva osnivali Slovenci. Nekoliko puta u istoriji ovog grada postojala su razdoblja kada strano prezime nije izazivalo podozrenje. Među ljudima je vladalo poverenje i postojala je osnovana nada da će sutra biti bolje nego danas.

I posle užasa koji je doneo Drugi svetski rat, ponovo je uskrslo uverenje da različiti ljudi mogu živeti i stvarati zajedno. Beograd je sve do sedamdesetih predstavljao naseobinu u koju su ljudi rado dolazili i tu ostajali. Po pozorištima su igrali Hrvati, Makedonci i Slovenci, u „Avala filmu” snimale su najveće svetske zvezde. Jedan prijatelj mi je ispričao kako je 1999, u vreme bombardovanja, u nekoj šumi sreo Timotija Džona Bajforda, izuzetnog engleskog reditelja koji je odabrao Beograd za grad u kome će živeti i stvarati. Upitao ga je šta radi u toj nedođiji, a ovaj mu odgovorio da planinari. „Kako to da nisi u Engleskoj”, bilo je logično pitanje koje mu je moj prijatelj postavio. „Šta bih tamo radio? Ovo je sada moja domovina”, odgovorio mu je Timoti i nestao među drvećem.

Sve dok u nekom od svetskih gradova ne sretnete naše ljude koji su se tamo odselili i ostali zauvek (a takvih ima najmanje milion), ne možete shvatiti koliko dobre volje, požrtvovanja i patnje stranac mora da uloži ne bi li se „primio” u novoj, tesnoj saksiji. On mora biti duplo vredniji, kreativniji i hrabriji od domorodaca kako bi nadoknadio sve ono što mu svojim poreklom nedostaje. Istovremeno, on mora zavoleti mesto u koje je stigao i preboleti ono iz kog je došao.

U svakom slučaju, što se Beograda tiče, stranci su mu podarili mnogo. U većem delu svoje istorije, on ih je dočekivao oberučke, nije krio zahvalnost na onome što su mu podarili i trudio se da ih prihvati kao da su tu oduvek. Osim u kratkim periodima nacionalističkog ludila, kada su se ksenofobija i paranoja udruživale u sumanutom nepoverenju prema strancima. Ali, dovoljno je da se malo izmaknete pa da shvatite kako su ti događaji uvek bili u vezi sa trenucima kada je naš grad stvarno bio na najnižim granama.