Pregovori, a bez sindikata

Dugo najavljivane promene Zakona o radu svetlo dana su ugledale 16. oktobra. Tada je objavljen nacrt ovog dokumenta, a potom je usaglašavanje između predstavnika vlade i poslodavaca obavljeno po kratkom postupku, za mesec dana, dok su sindikati izašli iz pregovora, jer njihove zahteve dve „sile“ nisu htele da uvaže. Prevladali su interesi kapitala, a ono malo odredaba koje su štitile ljudsko dostojanstvo i pravo na pravičnu naknadu za rad nestalo je, ili bolje reći precrtane su rukom poslodavaca.

Prema proračunima sindikata, radnici će, raznim smanjenjima, u proseku, ubuduće godišnje primati deset i po umesto dvanaest zarada (po osnovu minulog rada koji će se plaćati samo za godine rada kod poslednjeg poslodavca i kod povezanih lica, a ne za sve godine staža; rad u smenama neće biti plaćen; naknade zarada biće manje nego do sada, npr. za povrede na radu i dr.). Dva glavna pregovarača, poslodavci i ministarstvo, nisu izašli sa svojim obračunima, koliko će promena Zakona o radu uticati na egzistencijalni položaj radnika, a koliko na budžet, iako je takav obračun neophodan.

Socijalni dijalog, u nadležnom institucionalnom okviru između predstavnika države, poslodavaca i sindikata, tj. u okviru Socijalno-ekonomskog saveta, u protekloj godini je izostao. Nijedan od zakona koji su se našli u Skupštini nije bio na dnevnom redu ovog saveta. Zahtev za hitno održavanje sednice saveta, posle polugodišnjeg nesastajanja, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije uputio je 18. septembra. Savet se, naime, u toku 2013. sastao 28. marta na redovnoj i 1. novembra na vanrednoj sednici.

Takođe, minimalna cena rada u Srbiji, iako sasvim devalvirana, u ovoj godini nije menjana. Tokom pregovora, u februaru, o tome nije postignuta saglasnost, pa je vlada na sednici od 5. aprila donela odluku da minimalna zarada tokom 2013. godine bude nepromenjena – 115 dinara po radnom času (20.010 dinara mesečno). U međuvremenu su se lančano nadovezivala poskupljenja, pa je inflacija odavno otanjila minimalnu potrošačku korpu.

Reprezentativni sindikati u Srbiji - Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ - prošlog meseca su se dogovorili da se zajednički bore za radna i socijalna prava zaposlenih. Odmah je usledilo i donošenje Odluke o zajedničkom istupanju iz pregovora o izmenama i dopunama Zakona o radu, a ubrzo su i industrijski sindikati dve reprezentativne centrale krenuli u aktivnosti u vezi sa rešavanjem problema preduzeća u restrukturiranju. Nezadovoljstvo industrijskih sindikata je posledica najava da će 20–30 odsto od ukupno 100.000 radnika preduzeća u restrukturiranju biti višak, što znači i gašenje nekih fabrika veoma važnih za pojedine gradove i ljude koji u njima žive. Najavljeno je naime da će do sredine 2014. biti završen proces restrukturiranja 609 preduzeća i da će neminovno doći do smanjenja broja zaposlenih. Dosadašnja iskustva u vezi s privatizacijom u Srbiji ukazuju da će se nastaviti s deindustrijalizacijom, da će radinici ostati bez posla i da će kao posledica toga početi da zamiru još neka mesta u Srbiji.

Talasi radničkog nezadovoljstva prenose se iz godine u godinu. Među štrajkačima su oni „stari“, koji se žale godinama, ali i „novi“, čija preduzeća u prvom momentu i nisu bila naročito atraktivna za prodaju. Rezultat je sve manji broj zaposlenih (samo u metalskom sektoru broj radnika je od 2000. godine smanjen sa 400.000 na oko 100.000). Problemi radnika se potom nastavljaju, tako što jednu agoniju zamenjuju drugom, tj. neplaćeni rad u legalnoj ekonomiji – slabo plaćenim ali nezakonitim radom u sivoj ekonomiji.

Proteklih godina po više puta su štrajkovali zaposleni u nauci, obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti, komunalnim delatnostima, putari, građevinari, poljoprivrednici, tekstilci, mašinci...

Prosečno je godišnje oko stotinu štrajkova i desetak protesta na teritoriji cele Srbije, a najčešći razlozi su: 1) neisplaćivanje zarada (ponekad i godinama), neoveravanje zdravstvenih knjižica, neuplaćivanje doprinosa; 2) nepoštovanje potpisanih kupoprodajnih ugovora, uz zahteve za raskid privatizacija; 3) nepotpisivanje (posebnih) kolektivnih ugovora, nepoštovanje socijalnih programa; 4) neisplaćivanje zarada prema izvršnim sudskim presudama; 5) zaustavljanje nezakonite i nelegalne prodaje imovine preduzeća i dr. Treba pomenuti i pojedinačne bahate postupke poslodavaca (otpuštanje radnika bez obrazloženja, otpuštanje trudnica, samohranih roditelja i roditelja sa troje i više dece). Zaštitnik građana takođe je ocenio da država saučestvuje u kršenju prava radnika.

Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada 7. oktobara rečeno je da je Srbija daleko od ovog standarda, jer se ne poštuju ni osnovna prava zagarantovana Ustavom i Zakonom o radu. Skoro milion radno sposobnih stanovnika nema posao, a oni koji rade ne mogu dostojanstveno da žive od svog rada. Rad „na crno“ se na indirektan način stimuliše, a tolerišu se i agencije za zapošljavanje (u Srbiji ih je trenutno oko 60) koje nezakonito iznajmljuju radnike.Postojeća zakonska regulativa ne propisuje mogućnost iznajmljivanja radnika, međutim ova delatnost u Srbiji postoji, i to tako što se koristi nedorečenost propisa. U praksi to dovodi do toga da zaposleni preko ovih agencija imaju mnogo manju zaradu, otkaz mogu dobiti odmah, pravno su potpuno nezaštićeni, kao što su nezaštićeni u slučaju povreda na radu, nemaju pravo na otpremninu, niti druga prava iz rada.

Savez samostalnih sindikata Srbije