Odbrana „Biblije fudbala” sprejom

Nedavno se navršilo 150 godina od kako je u jednoj taverni u centru Londona usvojena „Biblija fudbala”. U prva sistematizovana pravila fudbalske igre se ne dira, ali njeno neprekidno usavršavanje podstiče na uvođenje novih ideja i tehnologija da bi se kanoni fudbala zaštitili.

Svetska fudbalska federacija (Fifa) sve češće stavlja nove zamisli na proveru na manje značajnim turnirima, a tek ako se to pokaže smisleno, uvodi ih na najvećim takmičenjima. Uprkos dugim kolebanjima, na Mundijalu u Brazilu dogodine najzad će biti elektronski proveravano da li je lopta prešla gol-crtu celim obimom.   

Pre vek i po je ustanovljeno, recimo, da živi zid mora da bude udaljen najmanje 9,15 metara od mesta s kog se izvodi slobodni udarac. To važi i dan-danji, ali sudije neretko muku muče da taj bedem postave na propisno rastojanje od lopte ako tim koji se brani strepi da je takva prilika protivniku pola gola. Sva je prilika da će arbitri u Brazilu da se naoružaju i sprejom kojim će crtati liniju preko koje živi zid neće smeti da ide. Teren, pritom, neće ostati išaran jer tragovi iščezavaju kroz nekoliko minuta. Ovo sredstvo je upotrebljeno na nedavnom Svetskom klupskom prvenstvu u Maroku, a pre toga i na mundijalima za igrače do 17 i do 20 godina.

U tekstu koji sledi podsetićemo se nekih najznačajnijih novina u fudbalu koje su zaživele na mundijalima.    

Crveni i žuti karton

Crveni i žuti kartoni su počeli da se upotrebljavaju na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970. Ideja se rodila u glavi engleskog sudije Kena Astona (1919-2001), koji je od 1966. do 1970. obavljao dužnost predsednika Sudijskog komiteta Fife.

Astonova priča o tome kako mu je palo na pamet da osmisli kartone ušla je u legendu. Bio je podstaknut susretom Engleske i Argentine (1:0) na Vembliju u četvrtfinalu Mundijala u „kolevci fudbala” 1966.

– Sudio je Nemac Rudolf Krajtlajn, koji osim svog maternjeg jezika nije razumeo ni jedan drugi, što je dovodilo do velikih nedoumica. Sledećeg jutra engleski reprezentativci braća Čarlton, doručkujući u krevetu, čitali su novine. Iznenađeni Džek laktom je munuo Bobija: „Ovde pišu da sam juče opomenut. Ja o tome ništa ne znam”. Čitajući dalje, još više se zapanjio: „Piše da si opomenut i ti.” – „Ja? Nikada!” – začudio se Bobi. Istog časa nabavili su broj telefona direktora Mundijala. Ispostavilo se da i on nije upućen. Razjašnjenje je dala Fifa. Oba Čarltona su zaista bili opomenuti – prisećao se Aston (na meču je u 35. minutu udaljen argentinski fudbaler Antonio Ratin, što se vodi kao prvo isključenje na Vembliju u međunarodnim utakmicama).

– Bio sam u Sudijskom komitetu i znao sam za tu priču. Tog dana krenuo sam automobilom kući. U velikoj gužvi nailazio sam na usku raskrsnicu. Na semaforu je bilo zeleno svetlo. Mislio sam da ću uspeti da je prođem, ali me je preduhitrilo žuto. Čekanje se odužilo. Još dva puta su se smenili crveno i zeleno. Sinulo mi je: crveno kao signal za zaustavljanje – to je način da igraču bude jasno da je isključen bez obzira i na jezičku barijeru. Moja zamisao je kasnije izašla iz okvira fudbala. Čak je i policija počela da koristi žute kartone za počinioce malih prekršaja. Da sam patentirao svoju ideju, verovatno bih postao milioner.

Prvi žuti karton na mundijalima dobio je sovjetski fudbaler gruzijskog porekla Kahi Asatijani (1947-2002) na meču s Meksikom 1970. Dodelio ga je nemački sudija Kurt Čenšer.

Crvenih kartona, zanimljivo, nije bilo na tom svetskom prvenstvu. U istoriju je ušao Čileanac Karlos Kaseli (63), prvi isključeni fudbaler kroz četiri godine u Zapadnoj Nemačkoj (meč s domaćinom).

Pas nazad golmanu

Ako pogledamo utakmice i s početka devedesetih, začudićemo se zašto i ranije nije doneto pravilo da golman ne sme da hvata loptu kad mu je saigrač namerno vrati nogom. Taj neomiljeni potez, omiljen timovima za koje, kako se to kaže, radi vreme, zabranjen je 1992.

Razlog da se posegne za jednom od najkorenitijih promena u pravilima fudbala bio je da se igra ubrza i da se onemogući njena opstrukcija to jest da se da prednost napadačkom opredeljenju u odnosu na „ziherašku” taktiku. Povod je nađen u Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, mundijalu s najmanje golova u proseku. Na 52 meča bilo je postignuto 115 pogodaka – 2,21 po utakmici. Kroz četiri godine u SAD, kada su poslednji, četvrti put učestvovale 24 reprezentacije (nadalje 32), pao je 141 gol – 2,71 po meču.

U izvornim pravilima fudbalske igre iz 1863. golman nije imao nikakvo preimućstvo u poređenju s ostalima jer nije smeo da se služi rukama. Kroz osam godina, od kada je i moralo da se odredi ko među 11 igrača u timu čuva gol (do tada se smatralo da brani onaj koji se nađe najbliže vratima), to mu je dozvoljeno, ali samo do pet i po metara od gol-crte. Početkom prošlog veka usvojeno je pravilo koje je na snazi i danas – vratar sme da hvata loptu u takozvanom šesnaestercu, pravougaoniku čije kraće strane ulaze u igralište 16,5 metara.

Proslavljeni francuski fudbaler Mišel Platini, predsednik Evropske fudbalske unije (Uefa), recimo, zalaže se za još strože ograničenje za golmane od onog koje važi poslednje dve decenije. Da se on pita, čuvari mreže ne bi mogli da uhvate loptu ni ako im saigrači vrate nju glavom ili grudima.

„Zlatni” gol

„Zlatni” gol, koji je važio od 1993. do 2004, a za njim i „srebrni” (2003. i 2004), najlošiji su eksperimenti od utemeljenja fudbalskih pravila. Bili su osuđeni na propast.

„Zlatni” gol je značio da tim koji prvi zatrese mrežu u produžecima istog trena postaje pobednik, a dodatno vreme (dva puta po 15 minuta) se obustavlja. Kad bi mreže ostale netaknute, izvodili bi se penali (pravilo o jedanaestercima ukoliko posle produžetaka ostane nerešeno usvojeno je u leto 1970).

Zagovornici promene su smatrali da će tako da nateraju timove da igraju napadački, stremeći golu odluke, ali se ispostavilo da je igra bila opreznija zbog straha od „momentalne smrti”. Protivnici novog pravila su opravdano držali da se njime gasi vatra u igri, ukazujući na dva primera iz istorije mundijala kada su u standardnim produžecima golovi padali kao na traci: u polufinalu 1970. u Meksiku: Italija – Nemačka 4:3 (tri pogotka u prvom produžetku, dva u drugom; da je odlučivao „zlatni” gol, dalje bi otišli Nemci) i u polufinalu 1982. u Španiji: Nemačka – Francuska 3:3, penalima 5:4 (tri pogotka u prvom produžetku, jedan u drugom; da je odlučivao „zlatni” gol, u finale bi ušli Francuzi).

Na velikim nadmetanjima „zlatni gol” je prvi put primenjen na Evropskom prvenstvu u Engleskoj 1996. Jedinim takvim pogotkom na šampionatu odlučen je ni manje-ni više nego prvak. Nemački napadač Oliver Birof je doneo neizmernu radost svojoj reprezentaciji šokirajući Čehe pogotkom u 95. minutu (2:1).

„Zlatni” gol u nokaut-sistemu takmičenja na „Evru” je pao još dvaput (2000), oba puta u režiji francuskih igrača. Zinedin Zidan je sasekao Portugalce u polufinalu i to iz penala u 117. minutu (2:1), a David Trezege Italijane u 103. minutu finala (2:1). U drugom polufinalnom meču, primera radi, pobednik susreta Italija – Holandija je rešen jedanaestercima jer je i posle produžetaka ostalo 0:0.

Prvi „zlatni” gol na svetskim prvenstvima postignut je u Francuskoj 1998. Loran Blan je odveo domaćina, potonjeg šampiona, u četvrtfinale savladavši čuvenog paragvajskog golmana Čilaverta u 113. minutu (1:0). Na sledećem mundijalu, u Japanu i Južnoj Koreji 2002, pala su tri takva šokirajuća pogotka.

„Srebrni” gol, mlađi brat „zlatnog” gola, ostavljao je šansu timu koji gubi da izjednači do kraja jednog ili drugog produžetka. Ako se to ne bi desilo, taj bi pogodak odlučio pobednika već i u prvih 15 minuta dodatnog vremena.

Tako je, recimo, Grčka nastavila put ka senzacionalnom trijumfu na Evropskom prvenstvu u Portugaliji 2004. Njen odbrambeni igrač Trajanos Delas jedini je zatresao mrežu u polufinalu – u poslednjim trenucima prvog produžetka. To je praktično bilo kao da je pao „zlatni” gol jer šokirani protivnik skoro da i nije imao vremena da izjednačenjem izvadi kartu za drugi produžetak. I opet je sasečena – Češka.

A u četvrtfinalnom okršaju domaćin i Englezi su pucali penale, iako su golovi pali i u produžecima. Rui Kosta je doveo Portugalce u vođstvo s 2:1 u 110. minutu, ali je u 115. Frenk Lampard poravnao rezultat. Gordi Albion se izborio za nadu, ali mu je ona ugašena s bele tačke – 6:5.

Iako je odluka da se ukine i „srebrni” gol doneta u februaru 2004, dato mu je „pravo na život”, eto, bar na jednom velikom takmičenju. Vraćeni su standarni produžeci.

Tri boda za pobedu

Tri boda za pobedu umesto dva prvo su zaživela u engleskom prvenstvu – 1981. Otac novog bodovanja bio je nekadašnji fudbaler Džimi Hil (85), zvaničnik Fudbalske asocijacije Engleske, koji se kao trener oprobao u Koventriju (1961-1967).

Kasnije su to pravilo prihvatili i drugi nacionalni šampionati, ali je obavezujuće postalo tek 1995 (tako i u našem fudbalu od sezone 1995/96). Na Svetskom prvenstvu 1994, međutim, već se dobijalo tri boda za pobedu. Vrednost uspeha je porasla, a remi se kotirao lošije. To je, recimo, na koži najbolje osetio Novi Zeland u Južnoj Africi 2010 (učesnik još samo 1982). Sve tri utakmice u grupi je odigrao nerešeno. Završio je kao treći. Po starom bodovanju ušao bi u osminu finala...

Tri bilo koje zamene

Danas je teško stvoriti predstavu o utakmici na kojoj nisu bile moguće izmene. Tek 1958. pravila su dopustila zamenu golmana i jednog igrača ali samo ako su se povredili.

Tek 1968. dozvoljena je izmena bilo koja dva igrača, a 1986. dva igrača i posebno golmana.

Sovjetski fudbaler Anatolij Puzač (1941-2006) ušao je u istoriju mundijala kao prvi igrač koji je zaigrao kao rezerva. Pružena mu je šansa u 46. minutu susreta s domaćinom Meksikom, kojim je otvoreno Svetsko prvenstvo 1970. Na klupu je otišao Viktor Serebrjanikov (73).

Prvi golaman koji je ušao u igru kao zamena na mundijalima, takođe 1970, bio je Rumun Nekula Radukanu (67). Već u 27. minutu meča s potonjim šampionom Brazilom stao je na gol umesto Sterje Adamakea (1941-1978).

Od 1996. na snazi je pravilo da mogu da se izvrše bilo koje tri izmene.