Junak našeg doba

Na kraju 2013, a uoči svog 110. rođendana, „Politika” za ličnost koja je obeležila proteklu godinu bez mnogo dileme proglašava američkog uzbunjivača Edvarda Snoudena. Iako je dovoljno revolucionarna i sama činjenica da je na kocku stavio sve, pa i sopstveni život, kako bi naglavačke okrenuo špijunski sistem SAD i građanima celog sveta pokazao da su i oni meta nadzora – postoji još nešto. U godini koju su obeležila njegova dramatična otkrića, valjda je i najvećim sumnjalima postalo jasno da se uzbunjivači i novinari bore na istoj strani i da je bez udruženog delovanja „sila pritiska” na vlast gotovo zanemarljiva. Postulate nezavisnog novinarstva, koje je kao ideje vodilje naš list postavio pre više od jednog veka, uzbunjivači doslovce ispunjavaju – što je još jedan dokaz u prilog tezi o simbiotičkom delovanju sa novinarima.

U Zadacima nezavisne štampe, objavljenim u prvom broju „Politike”, piše da za njihovo ispunjavanje „treba mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadne da izvrši. Treba i mnogo hladnokrvnosti”. Pa ko bolje ispunjava tako visoke standarde od Edvarda Snoudena, ili recimo Džulijana Asanža kojeg takođe vredi ovde spomenuti kao nekakvog rodonačelnika „uzbunjivačkog pokreta”?

Za 110 godina „Politika” nije bila samo nemi svedok i hroničar vremena već je sve vreme imala priliku da prati variranje specifične težine slobodno izgovorene reči. Ima neke simbolike u tome da podvlačeći crtu uoči obeležavanja svog jubileja naš list za ličnost godine proglašava čoveka koji najbolje odgovara zahtevima postavljenim pre više od jednog veka. Edvard Snouden možda najefektnije simbolizuje nešto novo u istoriji slobodnog protoka informacije, što se istovremeno preklapa sa kanonima najboljeg novinarstva.

Dodeljivanje priznanja i proslava jubileja, istina, jesu vreme za prisećanje na najsvetlije trenutke, ali na ovom mestu valja podsetiti na svu buku i bes koje je ovaj neupadljivi mladić izazvao nakon što je obelodanio – istinu. Optužbe da se prodao Rusima i Kinezima, ostrakizam kolega (među kojima i mnogih novinara), razdvajanje od porodice – takoreći potpuni krah jednog sasvim pristojnog života solidno situiranog momka iz srednje klase.

Da li je vredelo?

U jedinom intervjuu koji je dao uživo otkako je u avgustu dobio jednogodišnji azil u Moskvi, Edvardu Snoudenu je najvažnije bilo da podvuče da nije izdajnik i da zna da je učinio pravu stvar.

„Moja misija je okončana. Uveren sam da je cena otvorene debate o ovlašćenjima naše vlade manja od opasnosti koja vreba od njihovog bujanja u tajnosti, što predstavlja direktnu pretnju za demokratiju.”

I ovog puta nije propustio priliku da ukaže na značaj sadejstva sa medijima jer „čim su novinari prionuli na posao pokazalo se opravdanim sve što sam započeo”. Surova je istina da bi bez podrške iz takozvanih tradicionalnih medija koji su objavili njegove informacije Snoudenova otkrića na nekom neetabliranom portalu prošla nezapaženo kao još jedno naklapanje u okvirima teorije zavere. Najveća zasluga da dokumentacija kojom raspolaže dobije zasluženu pažnju verovatno pripada Glenu Grinvoldu, slobodnom novinaru koji je u to vreme pisao za „Gardijan”. Žestoko je branio uzbunjivača u svojim tekstovima, javnim nastupima, na „Tviteru” i svim mestima gde Snoudenov glas nije mogao direktno da se čuje. Nije se libio ni da kritikuje druge kolege novinare koji su, nažalost, formirali moćan klan kritičara odbeglog uzbunjivača i horski se pitaju „šta kog đavola on ima da traži u poslu sa informacijama kada nije novinar”?

Kako je vreme prolazilo, karte su počele sve bolje da se otvaraju za Edvarda Snoudena, a pre nekoliko dana došlo je do pravog obrta. Najpre je federalni sud u Vašingtonu ocenio kao „gotovo orvelijanske” metode koje koristi Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) i ocenio kao „najverovatnije neustavno” evidentiranje i čuvanje podataka o svim telefonskim razgovorima na teritoriji SAD. Dan kasnije u Ruzveltovom kabinetu Bele kuće predsednika Baraka Obamu je posetila delegacija čelnih ljudi telefonskih kompanija i internet firmi koje su mu prenele zabrinutost zbog delovanja NSA u mrežama kojim rukovode.

I dok se čini da stvari polako dolaze na svoje mesto, Snouden i dalje ne želi slavu i lovorike.

Kao u onoj priči gde pravi prijatelj ne želi da ugroženom čoveku pokloni ribu nego hoće da ga nauči kako da je sam upeca, tako i junak našeg doba veli: „Ja nisam želeo da promenim društvo. Hteo sam samo da društvu pružim šansu da samo odluči da li želi da se menja.”