Srbija bila na meti još od 1908.

Jasna ideja o preventivnom ratu protiv Srbije postajala je u Austrougarskoj još od Aneksione krize 1908. godine, kaže za „Politiku” dr Danilo Šarenac, naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju, objašnjavajući da na ovaj zaključak ne upućuje samo pismo koje je guverner u BiH Oskar Poćorek poslao ministru finansija Leonu Belinskom 28. maja 1913. godine. Ovo pismo, iz koga se vide pripreme dvojne monarhije za rat, direktor Arhiva Srbije dr Miroslav Perišić predstavio je nedavno u Andrićgradu.

Time je izazvao reakcije nemačkih i austrijskih istoričara i medija, koji su, između ostalog, ocenili da Srbija pokušava da se „rastereti pripisane krivice”. Šarenac, međutim, podseća da se u ugarskoj radikalnoj štampi još 1896. može naći pretnja da se Beograd bombarduje sa reke.

– Dakle, to je bilo u doba dinastije Obrenovića, koja je važila za prijatelja Beča. Kasnije imamo krizu za vreme Carinskog rata, 1906–1911, u vidu ekonomskog pritiska. Zatim, ozbiljnu mogućnost sukoba postojala je i tokom balkanskih ratova, kada je Beč zahtevao da se srpska vojska povuče sa primorja, oko Skadra i južno od njega. Bilo je i puškaranja na granici, između carinika i graničnih trupa, 1913. i 1914. godine, uz brojne špijunske afere – ukazuje dr Šarenac.

Kako ističe, u Beču je, posebno od 1908, bila veoma aktivna ratna struja, okupljena oko načelnika Generalštaba Konrada Hecendorfa, koja je zahtevala da se svi problemi sa Srbima reše preventivnim ratom.

– Oni su se plašili nezavisne Srbije, jer su u tome videli faktor okupljanja južnih Slovena. Takođe, Austrougarska je bila velika imperijalna sila, sa neprestanim težnjama da se širi. Tako je mogućnost rata bila prisutna u svakom trenutku, i bez pucnja Gavrila Principa. Ali, bez atentata bilo bi teže naći izgovor – ukazuje Danilo Šarenac.

Dr Jovan Pejin, arhivski savetnik u penziji, ceo radni vek je proveo u Arhivu Srbije, gde je bio načelnik Drugog odeljenja, a zatim i direktor. Kako Pejin ističe za naš list, nemački i austrijski istoričari nemaju nijedan dokument, kojim bi mogli da opovrgnu ono što je Poćorek rekao u svom pismu, ali imaju sijaset dokumenata koji to potvrđuju.

- Znači, optužuju druge, a sami govore očigledne neistine. Jer, svi događaji do avgusta 1914. ih demantuju. Postoji ovo pismo, koje tačno iskazuje šta Poćorek namerava da uradi sa Srbima. Od 1912, više od 20 puta austrougarski Generalštab je tražio da se napadne Srbija. Franca Ferdinanda proglašavaju za slavenofila, zato mu je žena bila Čehinja, ali to nije tačno. Kada je Srbija odnela pobedu u balkanskom ratu, on je već bio spreman za rat. Zato je i došao u Sarajevo, da bi prisustvovao manevrima u istočnoj Bosni, duž reke Drine, na polaznim položajima prema Srbiji i Crnoj Gori – navodi bivši direktor državnog arhiva.

Kako ističe dr Pejin, postoje dokumenta, ne samo srpska, već i saveznika iz Antante, koja potvrđuju da je Austrija htela rat protiv Srbije po svaku cenu.

– Jer, vojni stručnjaci Austrije dobro znaju da se vojska ne pravi za godinu dana, već da je potrebno bar deset godina. A Srbija je upravo bila oslobodila svoje južne delove od Turaka, i od njih je trebalo napraviti vojnike koji mogu da izdrže ratne napore. Austrija je to dobro znala, i želela je, pre nego što Srbija osnaži vojsku, da napadne, dok je naša zemlja još uvek bila iscrpljena ratovima 1912. i 1913. godine – objašnjava Jovan Pejin motivaciju vojnog vrha u Beču.