Proleće srpske buržoazije

Da li su Dragan i Slavica samo priviđenje? U svakom slučaju, oni su uspeli da opstanu. Čini mi se da je ovaj mirni par mojih poznanika pravim čudom izdržao 13 godina divljeg liberalnog kapitalizma koji je opustošio Srbiju. On je agent koji se bavi nekretninama, ona radi za honorar u Ministarstvu kulture. Obični su pedesetogodišnjaci, sa dvoje dece, i stanuju u malom nasleđenom stanu na periferiji Beograda, zajedno sa Draganovom majkom koja je u penziji. Dragan i Slavica zarađuju mesečno oko 800 evra zajedno.

Kao i mnogi građani ove zemlje, izgubili su svu ušteđevinu u finansijskim mutljavinama i krahu naših štedionica u prethodnom periodu. Zakleli su se da više nikada neće verovati bankama i kriju svoju malu ušteđevinu ispod parketa u spavaćoj sobi.

U bilo kojoj drugoj državi u Evropi, osim naravno u Albaniji, ovaj bi par bio ispod proseka životnog standarda. U Srbiji danas njihov relativno miran život predstavlja simbol, pobedu nad haosom, možda i dokaz da je doba siromašnih starica – prosjaka na beogradskim raskrsnicama – i tajkuna lešinara punih para ipak pri kraju.

Koliko ima danas u Srbiji takvih kao što su Dragan i Slavica da nisu ni novi bogataši ni siromašni u toj mladoj srednjoj klasi? Ako je verovati ekonomistima, većina njih je nestala u predatorskoj tranziciji ove zemlje i rezultat je sledeći: između ogromne mase siromašnih, koji žive ispod, ili na granici proseka, i nekoliko stotina superbogataša sa neverovatnim prihodima, nova srednja klasa u Srbiji trebalo bi da bude osuđena na propast. Pošto je struktura prihoda danas kod nas poput one u Kolumbiji ili u Zimbabveu.

Kažu da je čovek koji je isterao đavola ali još nije primio boga svejedno osuđen na propast. Je li to slučaj i sa Srbijom? Jesmo li se konačno oslobodili naše stare paganske bolesti, obožavanja ovog, ili onog totalitarizma, ili smo i dalje u stanju „slobodnog pada“? Gde prestaje vladavina, a počinje biznis? Korupcija na skoro svim nivoima kao činjenica ekonomskog života? Formiranje srednje klase, garanta stabilnosti i pozitivnih promena svugde u svetu, odloženo je za buduća vremena.

Protestno glasanje na parlamentarnim izborima 2012. godine još uvek ne može da posluži kao temelj za društvo zasnovano na principu jednake šanse za sve. Uspešna tranzicija ne završava se stvaranjem tržišta. Jeste da je Srbija izvršila tranziciju ka tržišnoj privredi, ali ta je tranzicija u međuvremenu izgubila zamah. Reforme koje su neophodne na putu u bolju budućnost tehnički i politički su vrlo teške. Kriminal i korupcija odbijaju strane investitore.

Istina, odliv kapitala iz Srbije je, kažu, donekle obuzdan, mada o tome niko preciznije ne govori. Doduše, sa kapitalom nam se „odlio“, odnosno otišao iz Srbije, i gospodin Đelić. Za Zapad su promene u Srbiji brže nego to što su oni to očekivali, za građane Srbije sporije nego što smo se tome nadali.

Dakle, šta danas na početku 2014. godine i dalje tišti Srbiju? Jer, na smeni godina obično se objavljuju bilansi i prognoze političara, privrednika i analitičara. U pogledu stanja srpske ekonomije, odnosima sa susednim državama, o budućnosti i izgledima našeg što bržeg ulaska u EU, standardu građana i boljem sutra, o sudbini Kosova i tamošnjih Srba, o našem prijateljstvu sa Amerikancima, Rusima i Kinezima... O Kosovu, možda tu stvar treba da gledamo kao dugometražni film, a ne samo kao jedan kadar naše istorije.

Ipak, na smeni dve godine niko da napiše neki novogodišnji esej o gluposti kao pokretačkoj snazi naše novije istorije. Ili bar neku satiru o tom pitanju. Naime, kod nas je nezamislivo da neki političar prizna svoju tešku zabludu, pošto je glupost čedo moći, a njenom sestrom smatra se sujeta. Stvarnost, koja se kod nas krije iza toliko bleštavog sveta rejting procenata i brojki, zapravo je obeležena dijalektikom između moći gluposti i gluposti moći.

Jer, odavno je i opšte poznato da je prevelika moć nesumnjivo važan pokretač gluposti u politici. Iako se o gluposti može govoriti samo onda kada se političari neuviđavno drže politike koja je dokazano neefikasna, ili, pak, kada neko radi direktno protiv sopstvenih ciljeva.

I pitanje svih pitanja je: da li posle 13 godina velike pljačke narodne imovine Srbija izlazi iz krize, da li niču nove fabrike, objekti i prodavnice, i da li su na ulicama sve bolje odeveni ljudi, prvi pripadnici nove srpske buržoazije – ni mafijaši, ni novopečeni bogataši? Gledamo li konačno taj film? Ili on još nije snimljen?