Američke prodavnice lažnog imidža

Obukao sam ganc novo po meri sašiveno odelo, uzeo jednu akten-tašnu od glatke kože, i krenuo u centar Vašingtona na sastanak sa nekim od najistaknutijih lobista u ovom gradu. Sa njihovim firmama sam stupio u vezu nekoliko nedelja pre toga, predstavljajući se kao konsultant kompanije za energente sa sedištem u Londonu, zainteresovane za biznis u Turkmeniji. Rekao sam im da želim da kupim usluge firme koja bi imala zadatak da "uglača" imidž te zemlje…


Tako je Ken Silverstajn, reporter mesečnika "Harpers", krenuo u istraživanje teme za koju je već imao dosta materijala. Moćni lobiji u Vašingtonu (ovde je u hotelu Vilard i nastao pojam "lobi", pošto se u njemu oko značajnih i uticajnih ljudi muvala skupina plaćena da propagira određene ciljeve, zemlje, politiku, farmaceutski proizvod ili oružje) u stanju su da izmene tok spoljne ili unutrašnje politike, samo ako se dovoljno za to plate. Mnoge su zemlje sa ozloglašenim diktatorima na čelu glačane ili izglađene zahvaljujući dobro plaćenom lobiju koji se za to pobrinuo.

Proučavajući razne režime i diktatore, izabrao je Turkmeniju za koju se, kako je zaključio, retko šta dobro može  reći, bar po merilima  u Vašingtonu gde se turkmenska vlast ocenjuje kao neostaljinistička. Turkmenija, međutim, ima značajna nalazišta prirodnog gasa, pa je to bio izgovor za nepostojeću firmu u Londonu da bude predstavljena vašingtonskim lobističkim grupama kao naručilac posla čiji je "zastupnik" prerušeni novinar Ken Silverstajn.

Sa svojim "saradnikom Rikardom" ušao je u kancelarije "Kasidi end asošiejts", možda najznačajniju "prodavnicu novog imidža" u američkoj prestonici. Osnovao ju je Džerald Kasidi pre tridesetak godina i važi za firmu naklonjenu demokratama. Kasidi  je od 1998. do prošle godine za svoje usluge naplatio više od 235 miliona dolara, pa se njegova firma smatra najmoćnijom u Vašingtonu. Usluge su skupe, ali rezultati ne izostaju…

Rikardo i novinar prerušen u konsultanta uvedeni su u elegantnu konferencijsku salu sa oko dvadeset stolica oko sjajnog drvenog uglačanog stola. Među prisutnima je i potpredsednik firme, koji ima izuzetno jake veze sa republikanskim kongresmenima ("morate imati uzdanice sa obe strane", hvali se on). Tim iz "Kasidija" počinje sa entuzijazmom svoju ponudu. Teško ćete naći bolju firmu od naše za ovaj posao. Zahvaljujući agresivnoj medijskoj strategiji Kasidija i putovanjima osoblja kongresmena za Ekvatorijalnu Gvineju, u Vašingtonu se bolje gleda na režim u ovoj zemlji, objasnio je potpredsednik lobističke firme. Režim u Ekvatorijalnoj Gvineji, govore oni, kao da je reč o jabukama i kruškama, slično kao i režim u Turkmeniji, bio je izložen lošoj propagandi… Kao dokaz navodi da je jedan ugledni magazin pre tri godine predsednika Teodora Obijanga stavio na šesto mesto među svetski ozloglašenim diktatorima, a da posle lobiranja Kasidija, Obijang danas nije ni među deset najgorih.

I tako dalje… Od jedne firme do druge, tek novinaru je ponuđeno da za cenu od oko milion ili nešto više dolara godišnje, organizovanjem puta u Turkmeniju za kongresnu delegaciju, objavljivanjem tekstova na stranicama "mišljenja" u najuglednijim listovima, i novinarskih reportaža iz Turkmenije (gde će se kao pozitivno isticati činjenica o otvaranju dva internet-kafea u ovoj zemlji) popravi sliku i o državi i o njenom režimu. Uz malo ekstra troškova, može se organizovati čak i da "taj ozloglašeni šef države" poseti SAD…

Tek kada je reportaža o "našem čoveku u Vašingtonu" osvanula u Harpersu, lobisti koje je posetio "konsultant firme iz Londona" shvatili su da ih je novinar u traganju za podacima svoje istraživačke teme nasamario. Usledila je oštra reakcija.

Novinar je, kako su tvrdili najviši rukovodioci lobističkih firmi, prekršio novinarsku etiku lažno se predstavljajući. Zanimljivo je da su i neke kolege od pera našle da je prerušavanje novinara u nespojivo sa etikom profesije.

Odgovorio im je autor ove istraživačke reportaže u "Los Anđeles tajmsu" na stranici "Mišljenja". Reakciju eksponiranih lobista je, kako tvrdi, očekivao, ali ga je pogodila i zabrinula kolumna u "Vašington postu". Komentator prestoničkog lista daleko je manje potresen što lobisti mogu da izmanipulišu javnost i promene  političke  stavove, a mnogo ga više ljuti to što je u novinarstvu upotrebljeno lažno predstavljanje ili prerušavanje, piše Ken Silverstajn. Tako je čudnovatom ironijom, zaključuje  urednik Harpersa, "moj članak o nedostatku etike lobističkih firmi postao, za neke u medijima, priča o mojoj etici izveštavanja o ovoj temi".

Malo je danas istraživačkih radova u američkom novinarstvu koji se odlučuju na prerušavanje. To je, kako reče Silverstajn, velika šteta jer je ovaj način bio tradicionalan u Americi još od kada je osamdesetih godina 19. veka Neli Blaj odglumila ludilo kako bi opisala užasne uslove u njujorškom psihijatrijskom azilu za duševno obolele pacijentkinje.

Zorana Šuvaković