Gde smo to mi, lekari, pogrešili

U mnogim se životnim nevoljama učimo ćutati, napisao je Seneka. I dobri lekari današnjice, prećutnim pristankom, ćute i trpe, naivno očekujući da će sve to stati i da će drugi ljudi, razumni, odgovorni i pošteni to promeniti ili, jednostavno, prekinuti. O tempora, o mores! Uporno ćuti i „armija“ bolesnika kojima su ti isti lekari pomogli, ili im i dalje pomažu da produže kvalitetan život. Svedok očevidac vredi više nego deset onih koji nešto znaju po čuvenju, kažu pravnici, i u pravu su. Međutim, ćute i porodice, rodbina i prijatelji tih bolesnika koji su se uverili u odgovoran i stručan rad lekara. Ćute, naivno verujući da se to njih ne tiče, ili iz prostog konformizma.

Činjenica je da je u temelju zdravstvenog sistema, pored ostalog, poverenje između bolesnika i zdravstvenog radnika. Ono se, po pravilu, vrlo teško stiče ali trenutno gubi, što „zahvaljujući” greškama i neetičnosti samih zdravstvenih radnika, što uplivom mnogobrojnih spoljašnjih faktora. Čitajući poslednjih godina na mnogim sajtovima i u novinama mnogobrojne negativne komentare građana o zdravstvu i zdravstvenim radnicima, koji se kreću do omalovažavanja, vređanja i destrukcije, često sam se pitao gde smo to mi (lekari) pogrešili? Kako to da se ne vidi odgovoran i kvalitetan rad, do samoodricanja, većine lekara poslednjih dvadesetak godina? U najtežim vremenima ekonomske destrukcije, strančarenja, ratova i moralnog propadanja, kada su drugi sistemi bili van funkcije ili štrajkovali, zdravstveni sistem je kontinuirano radio i ostvarivao prihvatljive (očekivane) rezultate. Da li su negativni primeri u zdravstvu, izmišljeni ili dokazani, toliko nadjačali pozitivne tokove? Da li se i u ovom najbitnijem segmentu života (zdravlje je nacionalni resurs!) nalazimo na vododelnici koja vodi ka daljem razaranju, pa i potpunom uništenju poverenja između lekara i pacijenata? Bojim se da se nalazimo na tom putu.

Šta je onda rešenje? Dosadašnje palijativne, selektivne, ograničene, nepotpune, neiskrene, dnevnopolitičke, raskolničke mere i akcije nisu donosile boljitak, već su samo „kupovale” vreme i glasače. A pravo i jedino rešenje je nadohvat ruke i već su ga primenili odgovorni narodi i države naprednog sveta. Primenimo ga i mi, u potpunosti, bez izuzetka, bez ograničenja i nama svojstvenih dilema. Naravno da nije realno da to bude baš model Holandije, Luksemburga ili Švedske, ali za početak neka to bude model Slovenije. Indeks kvaliteta rada zdravstvene službe u Evropi 2013.godine, iskazan kroz rezultate istraživanja „Evropski indeks korisnika zdravstvenih usluga“ (European Health Consumer Index), a rađen za potrebe Evropskog parlamenta, pozicionira Sloveniju na solidno 18. mesto u konkurencija 35 zemalja. Ukoliko primenimo „slovenački“ ili „hrvatski“ model, onda ga moramo primeniti na svim nivoima zdravstvenog sistema i zdravstvene politike, od odgovornosti i kontrole rada zdravstvenih radnika, efikasne organizacije i dostupnosti zdravstvenih usluga, efikasne politike u sferi humanih resursa, departizacije zdravstva, pa sve do nagrađivanja i vrednovanja rada zdravstvenih radnika. Za početak, hajde da primenimo u kompletu, postepeno i planski, jedan model evropske države koji je najrealniji za ostvarenje i oživotvorenje u periodu od tri godine. Naravno, veoma je bitno, ako ne i presudno, da neophodnu odgovornost za svoje zdravlje ponesu i svi građani ove zemlje.Građani moraju da shvate da je floskula zdravstvo je besplatno politička parola bez utemeljenja u ekonomskoj nauci. Zdravstveni sistem je izuzetno skup, svuda u svetu, ali mora biti dostupan svima (to je odgovorna politika!). U novoj zdravstvenoj politici i država mora biti odgovorna, od opštinskog do republičkog nivoa. Za sve učesnike u ovom zajedničkom procesu, moraju biti jasno definisane i sankcije za nečinjenje ili odstupanje od zacrtanih zadataka. Iskreno verujem da bi ovaj model najradije prihvatili zdravstveni radnici, bar ubedljiva većina. Za političke stranke na vlasti, u bilo kom vremenu, nisam siguran.

Tu moju sumnju potkrepljuju i dve poslednje katastrofalne odluke sadašnje vlasti; prva, o oporezivanju zarada iznad 60.000 dinara, što lekarespecijaliste dovodi u još teži materijalni položaj, i druga, o nemogućnosti ili znatnoj redukciji prijema mladih lekara u radni odnos do 31.decembra 2015. Ove odluke ugrožavaju plansku i promišljenu politiku u oblasti humanih resursa i, na duže staze, dovode u pitanje funkcionisanje i razvoj zdravstvenog sistema Srbije. Treba očekivati ubrzani i povećani odlazak najboljih diplomiranih studenata medicine u druge zemlje, a što sigurno donosi stručne, ekonomske i biološke negativnosti (Srbija je zemlja sa znatnim negativnim prirodnim priraštajem!). Takođe, treba očekivati još izraženije elemente korupcije pri zapošljavanju, pa i naglašenije partijsko kadriranje.

Profesor univerziteta, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije