Где смо то ми, лекари, погрешили

У многим се животним невољама учимо ћутати, написао је Сенека. И добри лекари данашњице, прећутним пристанком, ћуте и трпе, наивно очекујући да ће све то стати и да ће други људи, разумни, одговорни и поштени то променити или, једноставно, прекинути. O tempora, o mores! Упорно ћути и „армија“ болесника којима су ти исти лекари помогли, или им и даље помажу да продуже квалитетан живот. Сведок очевидац вреди више него десет оних који нешто знају по чувењу, кажу правници, и у праву су. Међутим, ћуте и породице, родбина и пријатељи тих болесника који су се уверили у одговоран и стручан рад лекара. Ћуте, наивно верујући да се то њих не тиче, или из простог конформизма.

Чињеница је да је у темељу здравственог система, поред осталог, поверење између болесника и здравственог радника. Оно се, по правилу, врло тешко стиче али тренутно губи, што „захваљујући” грешкама и неетичности самих здравствених радника, што упливом многобројних спољашњих фактора. Читајући последњих година на многим сајтовима и у новинама многобројне негативне коментаре грађана о здравству и здравственим радницима, који се крећу до омаловажавања, вређања и деструкције, често сам се питао где смо то ми (лекари) погрешили? Како то да се не види одговоран и квалитетан рад, до самоодрицања, већине лекара последњих двадесетак година? У најтежим временима економске деструкције, странчарења, ратова и моралног пропадања, када су други системи били ван функције или штрајковали, здравствени систем је континуирано радио и остваривао прихватљиве (очекиване) резултате. Да ли су негативни примери у здравству, измишљени или доказани, толико надјачали позитивне токове? Да ли се и у овом најбитнијем сегменту живота (здравље је национални ресурс!) налазимо на вододелници која води ка даљем разарању, па и потпуном уништењу поверења између лекара и пацијената? Бојим се да се налазимо на том путу.

Шта је онда решење? Досадашње палијативне, селективне, ограничене, непотпуне, неискрене, дневнополитичке, расколничке мере и акције нису доносиле бољитак, већ су само „куповале” време и гласаче. А право и једино решење је надохват руке и већ су га применили одговорни народи и државе напредног света. Применимо га и ми, у потпуности, без изузетка, без ограничења и нама својствених дилема. Наравно да није реално да то буде баш модел Холандије, Луксембурга или Шведске, али за почетак нека то буде модел Словеније. Индекс квалитета рада здравствене службе у Европи 2013.године, исказан кроз резултате истраживања „Европски индекс корисника здравствених услуга“ (European Health Consumer Index), а рађен за потребе Европског парламента, позиционира Словенију на солидно 18. место у конкуренција 35 земаља. Уколико применимо „словеначки“ или „хрватски“ модел, онда га морамо применити на свим нивоима здравственог система и здравствене политике, од одговорности и контроле рада здравствених радника, ефикасне организације и доступности здравствених услуга, ефикасне политике у сфери хуманих ресурса, департизације здравства, па све до награђивања и вредновања рада здравствених радника. За почетак, хајде да применимо у комплету, постепено и плански, један модел европске државе који је најреалнији за остварење и оживотворење у периоду од три године. Наравно, веома је битно, ако не и пресудно, да неопходну одговорност за своје здравље понесу и сви грађани ове земље.Грађани морају да схвате да је флоскула здравство је бесплатно политичка парола без утемељења у економској науци. Здравствени систем је изузетно скуп, свуда у свету, али мора бити доступан свима (то је одговорна политика!). У новој здравственој политици и држава мора бити одговорна, од општинског до републичког нивоа. За све учеснике у овом заједничком процесу, морају бити јасно дефинисане и санкције за нечињење или одступање од зацртаних задатака. Искрено верујем да би овај модел најрадије прихватили здравствени радници, бар убедљива већина. За политичке странке на власти, у било ком времену, нисам сигуран.

Ту моју сумњу поткрепљују и две последње катастрофалне одлуке садашње власти; прва, о опорезивању зарада изнад 60.000 динара, што лекареспецијалисте доводи у још тежи материјални положај, и друга, о немогућности или знатној редукцији пријема младих лекара у радни однос до 31.децембра 2015. Ове одлуке угрожавају планску и промишљену политику у области хуманих ресурса и, на дуже стазе, доводе у питање функционисање и развој здравственог система Србије. Треба очекивати убрзани и повећани одлазак најбољих дипломираних студената медицине у друге земље, а што сигурно доноси стручне, економске и биолошке негативности (Србија је земља са знатним негативним природним прираштајем!). Такође, треба очекивати још израженије елементе корупције при запошљавању, па и наглашеније партијско кадрирање.

Професор универзитета, председник Здравственог савета Србије