Reforma

Obećane su nam promene i reforme. Svakodnevno se, veoma uverljivo, pred nas prostire crna slika naše trenutne ekonomske i društvene situacije i još uverljivije, još crnja slika naše budućnosti ako odmah, ovog trenutka, ne započnemo te obećane promene i reforme. Istovremeno, svim mogućim sredstvima zatire se svaki, ma kako mali, konkretan pokušaj da se te reči sprovedu u život. U lice nam je eksplodirao kolektivni otpor svakoj promeni i napretku koji kao da je postao važan deo našeg identiteta. Samo da sve ostane bar kao što jeste, samo da se ništa ne promeni!

„Vidi ruke”, duboka tišina i druge tabloidne političke smicalice su stav većine ministara u vladi kada su u pitanju reformski zakonski predlozi. Moram reći da me neki od njih, u retkim prilikama kada o tim zakonima progovore, neodoljivo podsećaju na prevodioca na znakovni jezik na sahrani Mendeli. Mašu i bajaju besmislice a onda se pravdaju svojom dijagnozom. Svi osim, gle čuda, nestranačkog ministra Saše Radulovića i njegovog tima koji su u ime politike u koju veruju podmetnuli leđa i brane zakon koji nisu predložili zato što on i ne spada u njihovo ministarstvo. Ministar Krkobabić i Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja koji su odgovorni za taj zakon mudro ćute u mišjoj rupi u koju su se sakrili. Ako ništa drugo, nasilni prekid javne raspraverazobličio je farsu o sindikalnoj reprezentativnosti i nadam se da će se bar tu pronaći bolja, efikasnija rešenja.

Dakle, jasno je da još nismo došli do tačke u kojoj će vršioci vlasti imati dovoljno hrabrosti da započnu konkretne reforme. To dokazuje činjenica da nije dovoljno i na pravi način sagledano da Srbija danas nesporno nema ljudske resurse neophodne da teške ali neizbežne poslove započne a kamoli da ih privede uspešnom kraju. U razgovoru predstavnika vlade i poslanika u skupštini čulo se da smo „nekada imali stočni fond a danas ga više nema, da smo nekada proizvodili stišnjenu šunku za američku vojsku a danas to više ne činimo” itd. Nekada smo imali a danas više nemamo ni nekoliko generacija ljudi koji su se iselili iz Srbije bežeći od rata i bede ali to niko nije pominjao. Niko ne reče ni da se veliki procenat mladih ljudi, u ovom trenutku već spakovao i čeka da se otisne u svet i to ne samo trbuhom za kruhom već i duhom i srcem za slobodom, za poštovanjem, za životom dostojnim poštenog, vrednog obrazovanog čoveka. Niko na pravi način ne pokušava da ih zadrži. Naprotiv! Doneta je odluka o dvogodišnjoj zabrani zapošljavanja u javnim službama, dakle odluka da se trenutno katastrofalno stanje „zaledi”. Ta odluka se ne odnosi samo na administraciju već i obrazovanje, nauku, zdravstvo i kulturu i to mlade ohrabruje da pobegnu glavom bez obzira iz okruženja koje im ne pruža nikakvu perspektivu da iskažu svoja znanja i kreativne potencijale. Onda su svoj glas podigli visoko obrazovanje, nauka, kultura i pronađeni su načini da se oni poštede ove pogubne političke odluke ali osnovna poruka je poslata i sumnjam da je to popravilo njene trajne negativne posledice.

Istovremeno, nedonošenjem nekih izmena zakona iz oblasti obrazovanja, pre svega priznavanja stranih diploma i nacionalnog okvira kvalifikacija, blokira se povratak onih mladih ljudi koji su spremni da vrate u zemlju znanja koja su stekli širom sveta i kroz rad sa studentima na našim univerzitetima ih sprovedu u praksu. Sve države koje su kao i Srbija izabrale oštru štednju istovremeno su kao deo razvojnih politika velika sredstva u budžetima usmerili na obrazovanje i zapošljavanje mladih. To mi u Srbiji nismo učinili. Naprotiv, ne samo ulaganje već i odnos prema obrazovanju ostali su isti – država stoji sa rukama preko očiju, ušiju i usta kada treba preduzeti radikalnu reformu obrazovnog sistema. Slepi smo i ne govorimo o ogromnoj generacijskoj praznini koja zjapi u našem društvu. Gde su nam oni između 30 i 50 godina koji bi sada bili na vrhuncu snagei sasvim sigurno umeli i želeli da povuku i izvuku Srbiju iz gliba u kojem se brčka? Tome bi se posvetili ne zbog sebe već pre svega zbog svoje dece. A tamo gde nema mladih nema ni dece,iako je rešavanje demografskog pitanja jedan od prioriteta ove vlade (sic!). Kao da očekujemo da nam i demografski problem reši PUPS i ministarstvo koje vodi?

Teško mi je da razumem mir, zapravo bezobzirni politički kukavičluk s kojim radi trenutnog socijalnog mira žrtvujemo generacije mladih,tojest opstanak društva u kojem živimo. Surova je naša sebičnost koja je održiva samo ako sve ostane isto, ako sve ostane kao što jeste i ako se ništa ne promeni. Baš ništa. 

Osnivač Građanskih inicijativa