Pet minuta jutarnje sreće

Godina je daleka, davna 1949. Zima je okovala ledom Sokobanju, zabačenu varošicu na istoku Srbije. Samo što svane, počinje da se smrkava. Nigde nikog na ulici, samo jedan stari čovek i jedno dete cupkaju na mrazu ispred male autobuske stanice. To smo moj deda Dušan Hadžić i ja. Šta čekamo?

Autobus iz Žitkovca, gde je najbliža železnička stanica, udaljena trideset kilometara, jedina veza Sokobanje sa svetom. Tim autobusom svakog dana, pored ponekog putnika i pošte, stiže i – ONA. Nas dvojica je redovno sačekamo i otpratimo gde trba – da je neko usput slučajno ne ugrabi.
Ko je Ona?

Pa – „Politika”! Moj deda, koji je čitao od prvog broja, nije mogao da zamisli dan bez Nje. Tih godina, prvih posleratnih, nije bilo hleba, mleka, odeće, obuće, ... sve se u gram davalo na takozvane tačkice. I sve je to deda bez problema podnosio, već je bio preturio preko glave mnoge ratove, gladi i bede... Rodom Hercegovac (tada smo kao izbeglice bez igde ičega u Sokobanji živeli mama, deda, brat i ja), deda je bio naša uzdanica, a njegova uzdanica bila je – „Politika”.

Na nevolju, naša država, FNRJ, beše se tada opasno zavadila sa SSSR-om, a ni sa Zapadom nismo stajali baš najbolje. Pored svih mogućih nestašica, nije bilo dovoljno roto-papira za novine. Zato su u Sokobanju stizala samo po četiri primerka  „Borbe” i „Politike”. Tri primerka su „rukovodilačka” – za šefa Ozne, predsednika sreza i sekretara Komiteta. Samo jedan primerak pušta se u slobodnu prodaju. Deda zato ustaje u cik zore, a i ja sa njim. Ali, avaj!

Nekad se ukine taj četvrti primerak, pa dedi ne ostaje ništa drugo nego da izmoli šefa Ozne, Vasu Dučića, zemljaka, Trebinjca, rođaka Jovana Dučića, da samo malo zvirne u njegov primerak... Međutim, Vasa je bio u obavezi prema Ivi Andriću, koji je često boravio u Banji. A da čitamo „Politiku” Andriću preko ramena, nije bio red.
Šta činiti?

Srećom, i prodavac štampe, u malenoj radnji, bio je takođe Hercegovac, izbeglica. On da dedi jedan primerak od ona tri „rukovodilačka” – da ga „probistri” tu, ispred radnjice, uz staru lipu. Sav srećan, deda raširi „Politiku” uz lipu i na brzinu guta naslove. „Niže, niže!”, vičem ja. „Šta niže?”, pita deda. „Pa, spusti je malo – da i ja malo uživam!”

Deda se malo sagne, ja se propnem na prste, i tako traje naših pet minuta jutarnje sreće. Ako kojim čudom kuriri iz opštine, Ozne ili Komiteta malo zakasne, mi dobijemo koji minut više da saznamo sve o ratu u Koreji, Informbirou, sastancima CK, ratu protiv gubara, gradnji pruge Brčko–Banovići, fiskulturi i sportu, malim oglasima i posebnoj poslastici – „Da li znate”.
Kasnije, kad se stanje u FNRJ malo sredilo, imali smo „Politiku” samo za sebe – celog dana, i noći.

Deda mi je pričao da se on za „Politiku” posebno vezao pred rat, kada je njegov najstariji sin, Slavko, bio dopisnik lista iz Mostara. Bio je veoma ponosan na njega, i mislim da se u dubini duše nadao da ću jednog dana i ja postati novinar „Politike”.
To se nije desilo. Ali deda bi bio izuzetno srećan kad bi mogao da zna da je njegova praunuka, moja kći Ivana, stalni kolumnista njegove drage „Politike” i da, na lep i uzbudljiv način, nastavlja porodičnu tradiciju, započetu pre sedamdeset godina.